ALEKSANDAR ILIĆ – BALKANSKI ŠAMPION TEKVONDOA I ŠABAČKI PESNIK!

Prvo je trenirao fudbal, a zatim slučajno odlazi na trening tekvondoa. Zatim sve ređe trenira fudbal, ali je redovan na tekvondo treninzima.  Danas uveliko ne šutira loptu, ali ima preko 40 medalja i odlikovanja sa mnogih republičkih i internacionalnih turnira. “Zorainfo” vam predstavlja osamnaestogodišnjeg šampiona Šapca, države i svojih roditelja, nosioca crnog pojasa – Aleksandara Acu Ilića.

Aleksandar Ilić

-Sve počinje u mom šestom razredu sa pričama jednog kućnog prijatelja. On je uspešan tekvondista i trener u tekvodno klubu “Šabac” i s vremena na vreme prepričava nam doživljaje sa takmičenja, pokazuje medalje… Nije mi mnogo trebalo da mi oči zasijaju… – priseća se maturant Stručne hemijske i tekstilne škole u Šapcu.

Na prvi trening dolazi pomalo nesigurno, a kada vidi sve te silne udarce u vreće, međusobne vežbe, vrisku i padanja po strunjači, podilazi ga jeza. Ipak, kod kuće, u četiri zida, stidljivo “skida” sve što je “pokupio” taj prvi put kao posmatrač. Ono što je tad zaiskrilo, pretvoriće se kasnije u pravi požar strasti prema ovom sportu. Sa prvim treningom u Aci se rasplamsava velika ljubav prema borilačkoj veštini gde dominiraju udarci nogama.

-Prvi put sam na strunjači, neke devojčice me odmeravaju sa strane, a ja ništa ne znam. Imam samo silnu želju da što pre postanem deo tog društva. Verovao sam u sebe. Već posle drugog, trećeg treninga oslobađam se  i moj talenat počinje da se ispoljava kako treba…

Aleksandar sa svojim trenerom Nenadom Srećkovićem

Uskoro stiže i prvo takmičenje u Obrenovcu, 2012. Ako je i tinjala sumnja u odabir sporta, tada je stvar izašla na čistac. Aci je falila jedna pobeda za zlato, ali veliko srebro sa prvog zvaničnog takmičenja samo je potvrda da neke putokaze vidi i prati jedino veliko srce. Prva medalja konačno sija na njegovim grudima i to je vetar u leđa koji ruši sve prepreke kao domine i medalje se ređaju same od sebe. Od tada izgara na svakom turniru i svakom treningu. A kako trening izgleda, dočaraće nam šampion:

-Prvo se zagrevamo. To traje nekim 15 minuta, a zatim kreće istezanje. To je veoma bitan faktor zbog visokih nožnih udaraca i složenih tehnika koje zahtevaju dobru fizičku pripremu. Mišići, tetive, prepone, sve mora da bude dobro zagrejano…

Tek poslednjih godina u Srbiji dolazi do ekspanzije tekvonoda, tačnije, od kada Milica Mandić osvaja zlatnu olimpijsku medalju 2012. godine. Sledeći njen primer, mnogo omladine dolazi u njen klub “Galeb”, ali i generalno, svuda raste broj zainteresovanih. Još jedan izuzetan primer kako naši vrli, uspešni sportisti dobijaju bitku protiv rijalitija, kiča, šunda i propagande kojom nas svakodnevno zasipaju.

Aleksandar sa Miladinom Dakićem

Iako su kod nas zastupljeni brojni borilački sportovi i discipline, razlika među njima i te kako postoji. Recimo, tekvondo je olimpijski sport dok karate nisu. Džudo se više koristi u samoodbrani, a tekvondo je “napadački”. Dalje, u ovom sportu sa 17, 18 godina može se takmičiti sa seniorima, a osvojena medalja (bilo koja) na evropskom ili svetskom prvenstvu, kao i na Olimpijadi, donosi sportsku penziju u iznosu od 100 000 dinara mesečno. Ta penzija se prima posle 30., odnosno 40. godine. Jasno je da ovakva motivacija deluje afirmativno na mnoge mlade da baš ovaj sport odaberu kao svoju preokupaciju.

Mnogobrojne medalje

-Još jedna bitna razlika je brzina i atraktivnost prilikom borbe. Nema obaranja, rvanja, ili držanja, borba ide “tečno” od prvog minuta. Runda ima tri, a svaka traje 2 minuta za seniore, a 1,5 minut za juniore. Publika voli akciju, voli nesvakidašnje poteze, a baš takvi potezi donose najviše poena u borbi. Udarci rukama su dozvoljeni samo u telo (oklop) i boduju se 1 bod. Udarac nogom u telo je 2 poena, a u glavu 3. Najviše se ipak boduju udarci iz okreta, recimo, udarac iz okreta u glavu je 6, a iz okreta u telo 4 boda. Pobednik je, jasno, onaj ko do kraja treće runde sakupi više poena. Zato publika posebnu pažnju obraća kada su turniri, očekujući da vidi što više nesvakidašnjih atraktivnih poteza – objašnjava Aca.

Aleksandar i Servet Tazegul, olimpijski, svetski i evropski tekvondo šampion

Tekvondo vodi poreklo iz Južne Koreje. On je mešavina više azijskih sportova, modifikovanih vremenom. Njegovo ime najbolje svedoči o tome:

“te” – udarac nogom,

“kvon” – udarac rukom,

“do” – označava životni put, bistrinu uma, jer su brzo razmišljanje i maksimalna koncetracija ključni za bavljenje ovim sportom. Oprema se sastoji od kacige koja štiti glavu, gume za zube, štitnika za podlakticu, rukavica, suspenzora za donji deo tela, oklopa, štitnika za potkolenice i papučica na nogama. Međutim, papučice nemaju nikakvu svrhu zaštite, već se u njima nalazi elektronika koja, pri kontaktu sa oklopom i kacigom stvara električni impuls, a on se prenosi na račnuar koji ga registruje kao poen. Postoje glavni sudija i dvojica sporednih.

-Na početku je najvažnije pobediti samog sebe. I sam sam imao problem sa samopouzdanjem i strahom pa sam, iako sasvim spreman, gubio mečeve. Kasnije, umni treninzi iz dana u dan, naporne psihičke vežbe, oslobađanje od psihičkih barijera doveli su me do pozicije šampiona. Naravno, trening je obavezan, ne samo onaj redovni već i kod kuće. Često satima udaram u vreću u garaži, znojim se, padam, ustajem. Ali ne odustajem!

Aca je nosilac crnog pojasa prvi dan, a raspored je sledeći: prvo se nosi beli pojas, zatim žuti, žuti viši, onda zeleni, pa zeleni viši, plavi, plavi viši, crveni, crveni viši, probni crni (crveno-crni), zatim crni i konačno crni prvi dan, drugi dan… do crnog sedmi dan. To je majstor tekvondoa.

Ilić pre dve-tri godine menja klub, prelazi u “Viner Čivi” kod trenera Nenada Srećkovića sa kojim uspostavlja izuzetnu saradnju. Za njega voli da kaže:

-On je trener koji sve razume, a ipak me sjajno motiviše i savetuje. Osećam da više voli mene nego moj uspeh, a to je velika stvar malog broja trenera!

Dobro je poznato da je uspeh vrh ledenog brega. Najveća podrška mu je trener, ali i porodica koja s početka nije verovala u uspeh. Išao je sam kroz vetar. Trpeo prilično…

-Sigurno da postoje odricanja. Gubio sam prijatelje koji nisu imali razumevanja da nekad dođem premoren sa treninga, izubijan, otečen… Srećom, bilo je i onih koji su duboko verovali u mene, kao i ja što sam. Često su znali da mi drže štopericu dok trčim na stadionu, sipaju mi vodu, da me bodre kraj terena… Njima sam posvećivao i posvećujem pobede. Kada je najteže, prisetim se te ekipe, ulijem sebi snagu i “resetujem” se. Zato volim da kažem da su moje pobede naše, zajedničke…

Tri puta bio je član državne reprezentacije: U Austriji, u Holandiji (Ajndhoven), Sloveniji, Hrvatskoj… Svaka medalja – priča za sebe. Skoro svaka druga donela je novo putovanje Evropom. Do sada najveće dostignuće mladog maturanta je srebrna medalja na prvenstvu Balkana 2014. godine u Mariboru, Slovenija. Gorak ukus sa ovog prvenstva nije fantastično drugo mesto, već činjenica da je jednu od borbi izgubio od predstavnika nepriznate republike Kosovo za koga su, kako kaže, sudije očigledno “krale” poene, a ovo nije bio šok samo za njega, već i za čitavu reprezentaciju sa kojom je nastupao tada. Među prestižne medalje izdvaja i onu sa “Igara mladih”, takmičenja koje okuplja kandidate sa Mediterana i to iz svih sportova (košarke, odbojke, fudbala, atletike). Iako su išli kao ekipa (njih troje), Aca nijedan meč ne gubi, ali osvajaju 4. mesto. Najdraža medalja je ona iz Bosne, 2012. godine u Bijeljini, prvo takmičenje van Srbije, koje okuplja kandidate iz regiona, svih bivših republika. Prvi izlazak van zemlje, 5 borbi, 5 pobeda, izuzetna motivacija i rezultat vidljiv – prvo mesto!

Neizostavna je i priča o druženju unutar ekipe, kroz treninge, putovanja, hotelske anegdote… Sve to daje posebnu draž ovom sportu, uliva vetar u jedra, čini jedinstvenu celinu koja mlade drži na okupu, motiviše ih, raduje, vedri najlepse životno doba…

Najsjajniju medalju ipak očekuje – u četvrtak, 10. maja, sa početkom u 19.00 časova u svečanoj sali Kulturnog centra Aleksandar Ilić objaviće svoju prvu zbirku poezije i proze pod nazivom “Ništa me ne dotiče”. Ulaz je slobodan svim ljubiteljima lepe reči i umetnosti.

Mladima koji stidljivo gledaju ka strunjačama i lome se da načine prve korake, šampion poručuje:

-Pratite svoje srce, usudite se! Bio sam na vašem mestu, znam dobro kako izgleda početak. Da nisam pobedio sebe u prvoj i najtežoj borbi, verovatno bih i ostao pored strunjače, a ne na njoj. Poraz je deo pobede, samo hrabro napred!

Autor: Boško Živanović

(u sklopu projekta “Šabac – grad sportskih šampiona”, podržanog od strane Grada Šapca)

Komentari su zatvoreni.