DELA AKADEMSKOG SLIKARA KOJA SU POSTALA SIMBOL ŠAPCA

Kao dete nije ispuštao olovku iz ruke, crtao je krišom od roditelja i od drugara, skicirao predmete, ljude, prirodu. I šta je drugo mogao da postane nego umetnik? Ni manje ni više nego akademski slikar – prvi među jednakima! Profesor u penziji, Dragiša Marsenić – Marsa (77), Šapčanin rodom sa severa Crne Gore, u svom čuvenom ateljeu, za „Zorainfo“ razgrće pepeo uspomena:

Akademski slikar Dragiša Marsenić Zorainfo Šabac
Dragiša Marsenić

„Znao sam od malih nogu da sam predodređen za ovo. Voleo sam crtanje, slikanje…  Srećom, naišao sam na razumevanje mog bliskog rođaka, vrhunskog stručnjaka iz oblasti književnosti, koji me je jedini podržao tad“. Iako u porodici niko nije sklon umetnosti, naš sagovornik ističe da su mu roditelji bili kreativne zanatlije, te da je i sam verovatno nasledio stvaralački talenat.

Akademski slikar Dragiša Marsenić – Počeci

Počeci ipak nisu slutili kasnije domete: posle niže gimnazije, roditelji ga upisuju u Mašinsko-tehničku školu u Podgorici, sa željom da i sam bude zanatlija. Međutim, slobodno vreme Dragiša maksimalno koristi za crtanje. Prvi portret, seća se, bio je sasvim neobičan:

„U tadašnjem komšiluku živeo je jedan star, strašno izboran starac koji je po čitav dan sedeo na terasi i pušio. Ja sam malo po malo provirivao iza ćoška i kradomice ga „skidao“ na papir. Kada me je primetio, pozvao me da dođem i da mu pokažem crtež. Oduševio se i rekao da ne moram više da se krijem. Kasnije, na jednom konkursu, taj rad doneo mi je prvu nagradu“.

LJubav prema slikanju dolazi nešto kasnije, kada upisuje Umetničku školu u Peći, te Akademiju u Beogradu. Sa usavršavanjem, nižu se i druge broje nagrade.  U Šabac dolazi 70-te godine gde će ostati osam godina kao redovni profesor.

Čak i danas, posle toliko godina bavljenja slikarstvom, profesor Marsenić obazrivo definiše umetnost:

To je prvo jedno veliko mučenje, pa je onda i veliko zadovoljstvo. Mučenje je da zamisliš ideju, a potom da je ostvariš prema toj zamisli. Zadovoljstvo dolazi kada se te dve stvari na kraju poklope. LJubav plus rad, to je umetnost“.

Atelje Šabac
Atelje

Atelje

U svom ateljeu preko puta Velikog parka, već nekoliko decenija profesor obučava mlade, nebrušene talente. Prošlo ih je, kaže, preko 150, od kojih su neki danas izvrsni akademski umetnici i pravi ponos Šapca u svetu: Maja Mirković, jedna od najpoznatijih evropskih kostimografa, radi u Švedskoj, Danskoj, Francuskoj, ali i kod nas, zatim Igor Marsenić, sin profesora koji svoje slike izlaže „od Majamija do Moskve“, preko Vladimira Bursaća, skromnog slikara visokih dometa koji danas živi u Novom Sadu, do najmlađe – Jelene Inđić, vrhunskog grafičara.

Dragiša Marsenić u ateljeu sa učenicima
Dragiša Marsenić sa učenicima

Od  vremena kada profesor počinje svoj rad u Šapcu do danas, ima mnogo promena: on je tada jedini akademski slikar na teritoriji grada, dok su sredstva za rad, ali i sredstva javnog informisanja oskudna. Sada je više ljubitelja, poštovalaca umetnosti, savremeni mediji omogućavaju mladom umetniku da se lakše vidi, čuje i izrazi. Put sazrevanja Marsenića jasno se iscrtava prema uzorima koji se smenjuju sa godinama: u ranoj mladosti Rembrant, kasnije u srednjoj školi Pol Sezan i Van Gog, a na Akademiji i Hegedušić.

Kamenčići za mozaik
Kamenčići za mozaik
Logo Hemijska industrija Zorka Šabac
Logo HI „Zorka“

Upoređujući svoje i današnje uzore mladima, profesor dodaje: „Danas nema velikih umetnika ni velikih slika, mladi nemaju neka nova imena na koja bi se ugledali. Bezmalo se slikarstvo svodi na viceve“.

Prepoznatljivi simboli grada

Malo se zna da je Dragiša Marsenić zaslužan i za nekoliko znamenitosti Šapca: oslikava mozaik na hotelu „Sloboda“, gde pobeđuje na konkursu za najbolje rešenje (simbolično predstavljen razvoj grada od srednjeg veka do perioda posle Drugog svetskog rata), zatim mozaik na centru Mišara, spomenik kulture, te logo HI „Zorka“ (rađen krajem 70-ih godina, kao član komisije učestvuje u njegovom osmišljavanju), delimično osmišljava maskotu čivije, popularni „čivi“ – čičica rađen po uzoru na kragujevačku maskotu grada, kod nas modifikovan u duhu „čivijašluka“.

Mozaik Zoraonfo
Jedan od mozaika

„Teško je raditi sa mozaikom, kockice se ne boje, svaki kamen ima svoju boju i onda se uklapaju. To je fizički težak posao. Konkretno, kada sam radio za hotel „Slobodu“, kockice su 2×2, radi se bez skica, bez uvećavanja crteža, a videli ste koliko je to sad…  Radovi su trajali skoro pola godine“.

Vidi još: ŠAPČANKA KOJA UMESTI ČETKICE SLIKA VATROM

Iako na kraju sedme decenije, profesor Dragiša Marsenić izuzetno je vitalan, pokretljiv i ambiciozan. Uživa u kontaktu sa omladinom u ateljeu gde ima očinski, pedagoški pristup, a pored edukacije i ozbiljnog rada, ima mesta i šali. Tako za lošu kompoziciju pojedinih radova kaže da „vise“, zna da „šutne“ nogu kad neko ne stoji pravilno ispred štafelaja, ali ume i da oprosti kad omladina dođe subotom „neispavana“ od petka. Sve je to deo mladosti, koje se i sam rado seća.

„Mladi treba da imaju želju da nešto budu, da tu želju potkrepe radom i upornošću. I da vole, ne samo zanat, već i ljude oko sebe. LJubav + rad + upornost = recept da budeš srećniji!“, završava univerzalnim savetom naš sagovornik, a mi mu želimo još mnogo lepih uspomena kojima oslikava svoj i boji živote mladih naraštaja.

Autor: B. Živanović

Jedan komentar

  1. Uradio je i velicanstven mozaik na Domu kulture u Misaru. Zadivljujuce lepote i majstorstva . Nije daleko od grada; zasluzuje da bude pomenut u ovom tekstu.