ĐURĐEVDAN – SVETI VELIKOMUČENIK GEORGIJE POBEDONOSAC

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija. Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa prethrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Život Svetog Georgija

U vreme kada rimskim carstvom vladaše bezbožni car Dioklecijan, nastalo je strašno mučenje i progon Hristovih sledbenika. Sveti Georgije rodom beše iz Kapadokije i još od malena bi odgajen i vaspitan veoma pobožno. Roditelji su mu bili ugledni i blagočestivi ljudi. Otac mu je mučenički postradao za Hrista, a majka njegova posle toga preselila sa njim u svoju rodnu Palestinu. Izrastao je Georgije u lepog i hrabrog mladića, te zbog toga bi uzet da služi u vojsci pomenutog cara Dioklecijana. U svojoj dvadesetoj godini dobio je visok čin tribuna (u rangu današnjeg pukovnika), ali zbog pokazane hrabrosti u bitkama, car ga proizvede za vojvodu. No, pošto je bio hrišćanin, on se suprotstavi caru i njegovom naređenju da se svi hrišćani muče i svirepo ubijaju. Razdeli svu svoju imovinu i pođe za svojom verom i istinom.

Sveti Đorđe

Car se jako razgnevi zbog toga, i naredi da ga bace u tamnicu, te da ga svirepo muče da bi se predomislio. Ali sve te muke ne uticaše na mladog Georgija, već naprotiv, one još više ojačaše veru u njemu te on još više uznese hvalu i blagodarnost Bogu. Strašne su bile njegove muke, ali njegova vera bi toliko jaka, da, iako, kidan na parčad i kao trska lomljen, on izdrža sve, jer znao je da je Gospod sa njim, jer posla anđela u vidu mladića, koji ga ohrabri rečima: “Raduj se”! Videvši taj prizor, vojnici se uplaše i odmah obavestiše cara o svemu. A on naredi da svetog mučenika Georgija bace u rov pun kreča i da ga tako zatrpanog drže tri dana. Ali, ni to ne mogaše nauditi svetitelju, što jako razgnevi cara, te on smišljaše druge muke kojima je nastavio mučiti Georgija, ali sve beše uzalud, jer beše volja Božija da uvenča svetog Georgija, vencem večne slave.

Sutradan pri izgrevanju sunca car sede na sudištu i pred njega izvedoše svetog mučenika. Prikrivajući svoj gnev, car stade govoriti Georgiju da mu on ne želi zlo već da bi mu odmah oprostio sve njegove greške i da bi ga visoko nagradio ukoliko bi mu se on kao ocu s ljubavlju pokorio. Tada Georgije reče da želi da ide u hram da se obrati bogovima njegovim. Na to car ustade hitno i s radošću, i sa celim senatom i mnogim narodom ode u Apolonov hram, vodeći česno sa sobom i svetog Georgija. Kad uđoše u hram i žrtva bi spremljena, nastade tajac, i svi gledahu u mučenika nepokolebljivo ubeđeni da će on prineti bogovima žrtvu. Svetitelj priđe Apolonovom kipu, i pruživši ruku prema njemu, njega bezdahnog upita kao živog: Ti li hoćeš da ti prinesem žrtvu kao Bogu? Govoreći to, svetitelj načini krsni znak prema idolu. Tada demon koji je živeo u idolu ovakav glas dade od sebe: Nisam Bog, nisam! I nijedan od sličnih meni nije Bog-Samo je jedan Bog, i to onaj koga ti propovedaš. Mi pak od Anđela što služahu Njemu postadosmo otpadnici i, ovladani zavišću, mi varamo ljude. Svetitelj mu na to reče: Kako se onda usuđujete da ostajete ovde, kada sam ovde došao ja, služitelj istinitog Boga? – Kada svetitelj to reče, stade iz idola izlaziti nekakav šum, i zvuk, i plačni glas. Zatim iznenada popadaše svi idoli na zemlju i razbiše se. Tada žreci i mnogi od naroda kao ludi besno navališe na svetitelja, i bijući ga i vezujući ga oni dovikivahu caru: Pogubi ovog mađioničara, care, pogubi, dok nas on nije pogubio!

Pogubiše mladog Georgija zajedno sa caricom Aleksandrom, koja i sama primi Hristovu veru, 3. aprila 303. godine.

Takva su slavlja velikih podviga hrabrog vojnika, takve su njegove borbe i slavne pobede nad neprijateljima. Neka se njegovim molitvama i mi udostojimo udela pravednih i stajanja s’ desne strane Gospoda. Velika čudesa činio je sveti Georgije i u toku ovozemaljskog života, a to je nastavio i posle predstavljanja Bogu.

Narodna verovanja na Đurđevdan

U različitim krajevima obeležavaju ovaj prolećni praznik na razne načine, međutim kada je u pitanju  priprema same slave pojedini rituali ovde ne odstupaju. Pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve obeležava se jedan od najvećih prolećnih praznika.

Đurđevak

Običaji i verovanja vezana za Đurđevdan u srpskom narodu su svakako postojali i pre nego što je primljeno hrišćanstvo, pa se tako u nekim krajevima ne jede ovčje mleko i jagnjeće meso, niti se spava u prirodi. Domaćini koje slave ovu slavu očekuju vedro i lepo vreme, jer je to znak da će godina biti rodna, ali i zato što se toga dana ruča u prirodi.

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore. Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“.

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.

Kićenje kapije za Đurđevdan

Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Zanimljivost vezana za pesmu Đurđevdan

Donedavno, malo je Srba znalo kako su, gde i kojim povodom nastali stihovi danas jedne od najomiljenijih pesama u narodu, među navijačima, trubačima, na svadbama, utakmicama, veseljima…

Njeno poreklo svedoči o nečem sasvim drugom, o stradanju Srba i njihovom poslednjem putovanju u vagonima srti za Jasenovac. Naime, pesma Đurđevdan nastala je vozu smrti koji je putovao iz Sarajeva za Jasenovac. Na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu jedan od njih za koga se tvrdi da je bio član sarajevske “Sloge” u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, svojim izvežbanim i smelim baritonom iz srca i duše prvi put zapevao je…

Od samog početka sukoba, ustaše su hapsile srpski narod. Zbog surovih progona Srbi su počeli bežati iz Sarajeva. Utočište su nalazili na susednim planinama ili pak u Srbiji. Naravno, određen broj ljudi je ostao u svom gradu, verujući da u dušmanima ipak postoji mrva čovečnosti i empatije. Nisu ni pretpostavili šta im đavoli spremaju.

Osvanuo je šesti maj 1942. godine. Bilo je to hladno sarajevsko jutro. Policija NDH naredila je da se Srbima pripremi “đurđevdanski uranak”. U četiri sata ujutru u grad su se slivale kolone zarobljenika iz Jajce-kasarne – sa brda iznad Bembaše. Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše te Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se susrele na Obali Kulina bana gde su dočekali voz smrti. Naime, tramvajska pruga u Sarajevu imala je širinu uskokolosečne železnice pa je voz iz Broda po naredbi rukovodstva NDH ušao u grad.

Pred očima srpskih mučenika na Obali Kulina bana pojavila se duga kompozicija teretnih vagona koja se prostirala baš koliko i kolona zatvorenika – od Vjećnice pa sve do Elektrocentrale.

U koloni je bilo oko tri hiljade mahom mladih ljudi. Među njima je bilo i domaćina koji su utamničeni zajedno sa svojim sinovima a bilo je i muslimana koji su se zauzimali za Srbe ili su se izjašnjavali kao Srbi. Razulareni ustaša pred kolonom je uzvikivao: “Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasenovac! Na vagonima je pisalo “sedam konja ili četrdeset vojnika” a ustaše su u jedan vagon uvodile i do dve stotine ljudi. Voz smrti je tog istog 6. maja 1942. godine, na Đurđevdan iz Sarajeva krenuo u Jasenovac. Na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su padati u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu jedan od njih za koga se tvrdi da je bio član sarajevske “Sloge” u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, svojim izvežbanim i smelim baritonom iz srca i duše zapevao je: “Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!”

Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme Đurđevdan zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru zbijeni jedni do drugih. Od tri hiljade koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dve hiljade duša, a njih dve stotine je preživelo torturu. Zahvaljujući preživelima mi danas znamo za ovaj događaj.

Pod utiskom ove priče, Goran Bregović je obradio pesmu koju su pevali zarobljenici – “Đurđevdan je”. Ta pesma je u međuvremenu postala planetarni hit koji se izvodi na više svetskih jezika. Ali, na našu veliku žalost, mnogi Srbi danas ne znaju za voz smrti i za pravo značenje ove pesme. Svi smo svedoci da je ona zastupljena na svakoj srpskoj proslavi, uz alkohol i dignute ruke.Bilo bi sjajno kada bismo za promenu počeli poštovati našu prošlost. To je jedini način da nas budućnost ne proguta i da ne dočekamo neki novi krvavi Đurđevdan.Neka je večna slava svim žrtvama jasenovačkog kazamata!

Molitva Svetom Georgiju

O, sveslavni, sveti velikomučeniče i čudotvorče Georgije pogledaj na nas brzom pomoću svojom, i umoli čovekoljupca Boga, da nas grešne ne osudi po bezakonjima našim, nego da postupi s nama po velikoj milosti svojoj.

Ne prezri moljenje naše, nego nam isprosi od Hrista Boga našeg tih i bogougodan život, duševno i telesno zdravlje, plodnost zemlje i izobilje u svemu, i da blaga darovana nam od svemilosrdnog Boga preko Tebe, ne okrenemo na zlo nego na slavu svetog imena Njegovog i na proslavljanje moćnog zastupništva Tvog;

Da Gospod da pravoslavnim hrišćanima pobedu nad neprijateljima; da ih ukrepi nepokolebljivim mirom i blagoslovom; naročito pak da nas okruži vojskom svetih Anđela Svojih, kako bi smo se, po izlasku našem iz ovog života, izbavili od zamke lukavoga i strašnih vazdušnih mitarstava njegovih, i neosuđeni predstali prestolu Gospoda slave.

Usliši nas, stradalče Hristov Georgije i neprestano moli za nas Triipostasnog Vladatelja svih Boga, da Njegovom blagodaću i čovekoljubljem, a Tvojom pomoću i posredovanjem, obretemo milost; da sa Anđelima i Arhanđelima i svima Svetima stanemo s desne strane pravednoga Sudije, i da Ga uvek slavimo sa Ocem i Svetim Duhom, sada i svagda i kroza sve vekove.

Amin!

A.Perić

Komentari su zatvoreni.