EKSKLUZIVNI INTERVJU SA DIREKTORKOM ŠABAČKOG POZORIŠTA MILENOM MINJOM BOGAVAC

Imao sam tu čast da porazgovaram sa dramaturgom Bitef teatra, pesnikinjom, rediteljkom, filmskim scenaristom, velikom umetnicom savremene pozorišne scene Milenom Minjom Bogavac, koja je od skoro direktor veoma popularnog i cenjenog u krugu ljubitelja umetnosti Šabačkog pozorišta.
Dobitnica mnogobrojnih nagrada za dramsko stvaralaštvo, izuzetan uspeh iz oblasti pozorišta, Sterijina nagrada 2018., nagrade Duško Radović itd, …

Za početak našeg razgovora pitam Minju, koja je njoj najznačajnija nagrada?

Minja: To i nije baš zahvalno pitanje. Naravno da su sve nagrade podjednako važne kao priznanje i naravno da one imaju neko svoje rangiranje u javnosti i prirodno je da ćete reći da je Sterijina nagrada najvažnija nagrada u našoj profesiji i nekako se naravno ističe, ali ako mene pitate lično, kao za momenat draže, nekako drugačija i bliskija, ja mislim da bih izdvojila nagradu „Anđelka Milić“ koju dodeljuje društvo sociologa Srbije, feministička sekcija društva sociologa Srbije, za najbolje umetničko delo koje se koristi znanjem iz feminističke teorije i kritikama maskuliniteta. To je nagrada koju smo Vojkan Arsić i ja dobili za predstavu „Crvena – samoubistvo nacije“ i stigla je u vrlo zanimljivom trenutku, s jedne strane kada su nam u nekoliko gradova Srbije zabranjivali tu predstavu, s druge strane kada je jedna tako važna naučna sekcija to prepoznala kao nekakvo delo koje ozbiljno barata teorijom. Na taj način kao jedna feministička relevantna nagrada koja se dobija za umetničko delo zaista mi je ova nagrada negde posebna, zaista mi je poseban i žiri i osnivačica te nagrade Marina Blagojević Hjuson na čijim sam knjigama negde i teorijski počela da se učim feminizmu i ženskoj teoriji.

Minja Bogavac, izvor privatna arhiva

To znači da sam ja na početku razgovora zaboravio da kažem da si pored svega što sam nabrojao i feministkinja?

Minja: Mislim da je, kako da kažem, to pitanje vaspitanja. Svaka žena koja je u nekoj profesiji, školovana, obrazovana i drži do sebe morala bi da zna da je feministkinja. Veliki je problem ako to ne znamo i imamo nešto protiv feminizma jer zaboravljamo onda koliko je ta borba krhka i nova, koliko je to što zovemo ženskom ravnopravnošću i dalje vrlo nesigurno i kako da kažem, ako bi istorija sveta trajala sedam dana bilo bi kao da smo ženska prava izmislili juče.
To nije nešto što su imale naše bake, pa čak i generacije naših mami živi mnogo drugačije nego recimo mi u njihovim godinama ili one u našim. Negde je i moja generacija pomalo bezreferentna, a pitanje je šta će se dogoditi sa sledećim generacijama i da li će oni neke naše običaje gledati čudno.

Dobro, da li ti možeš da kažeš da si ravnopravna sa muškarcima?

Minja: Ja mogu da kažem za sebe da sam ravnopravna sa muškarcima, ali ja za sebe mogu da kažem da sam to, zato što sam veoma obrazovana.

Znam da to nije zato što su žene ravnopravne sa muškarcima u Srbiji, znam da mnoge žene imaju mnoge probleme. Jeste da su zakonski ravnopravne, ali se zakoni ne primenjuju dovoljno dobro i stihijski u običajima ostaju neke gde ona mora da bude za korak iza i tako dalje i žene na to dobrovoljno pristaju.
Tako da negde mislim da je osnovna greška kada kažemo: „Šta traže te feministkinje i šta više hoće itd… „ Osnovna greška je bukvalno to što ne vidimo četiri metra od sebe koliko žena trpi nasilje, koliko žena strada u porodičnom partnerskom nasilju. Ne gledamo koliko žena nema pravo da se školuje, nema pravo da odgaja decu na način koji želi i slično i da to nisu stvari koje se događaju nekom drugom, nego su stvari bukvalno oko nas.

Pročitao sam jedan tvoj tvit gde kažeš „Život je previše kratak da bismo gledali bulevarske predstave“, da se malo vratimo na pozorište. Šta si želela ovim da kažeš ili poručiš i kakve su to bulevarske predstave?

Milena Minja Bogavac, Foto: Facebook / Reflektor teatar

Minja: Tačno to, bulevarske predstave su one komercijalne predstave kojima je jedina tendencija da zabave publiku da je uljuljkaju i opuste. Mislim da su to sati najgore dosade za mene ikada provedene a kamoli u pozorištu. Dosada je u pozorištu gore, nego bilo gde drugde. Vi možete kada vam je dosadno na ulici kada nekog čekate da se zabavite svojim mislima, a pozorište aktivno traži pažnju, gledate nešto što je toliko isprazno i dosadno i kao morate sve vreme o tome da razmišljate. Ja sam zaista velika protivnica i osećam takvu vrstu prezira i nipodaštavanja prema pozorištu koje nema veće umetničke, političke i aktivističke ambicije kada čujem to. Ali ljudi treba da se zabave, pogledajte samo televizije, mislim….

„Ljubav se nosi u tri“…tvoja knjiga o čemu govori i kada si pisala?

Minja: Pisala sam 2012. izašla je 2015 –te,2016-te, tako nekako. Najpre zbog toga što sam ja kao dramska spisateljica i pozorišna umetnica, vrlo malo sklona tome da tražim izdavača. Napišem roman i onda ne znam kome bih ga odnela, šta se sada dešava, šta je sada sledeći korak u produkciji tako da je knjiga malo sačekala dok se izdavač nije našao. A u pitanju je tekst koji je imao neobičnu sudbinu. Trebalo je da bude drama i trebalo je da bude pisan za pozorište ali sam ga u jednom trenutku pišući ga u rezidencijalnom programu jednog Ljubljanskog pozorišnog festivala i u saradnji sa nekim dramaturzima koji su čitali neke radne verzije, u jednom trenutku puna prostorija dramaturga, a mi ne znamo kako da se to skrati da bude neke objektivne dužine za pozorišnu predstavu. Simona Semenić, naša domaćica u tom trenutku direktorka festivala kaže: „ Šta mi radimo, zašto pokušavamo na silu nešto da skratimo,što ti ne napišeš roman„ i shvatim da je u takvoj formi lakše produžiti malo pa imati roman, nego na silu ga trpati da bude komad. Tako da je to jedan tekst koji je samoinicijativno promenio plan na pola pisanja i postao ono što se zove kljiga. Ideja mi je negde bila da pokušam da se žanrom ljubavnog romana bavim na feministički način.

Milena Bogavac Foto:MItar Mitrovic / Noizz.rs

Čini mi se da je ljubav kao tema, partnerski odnosi kao tema da su u književnosti izgubili svako dostojanstvo i da je u pitanju nešto što smo olako propustili treš literaturi koja se kupuje na trafici ili ne znam piscima pop pesama koji kao la la laaa…uz vesele note i u veselom stilu, zapravo nipodaštavaju ono što generiše mnogo energije u našem ličnom životu i ono što je možda centralna tema životna svakog od nas. Koliko god da ste bitni i obrazovani, bavite se važnim poslom i donosite važne odluke, stvarno je vaš intimni trenutak to koliko ste prihvaćeni, voljeni i koliko se osećate sigurno u nekom svom ličnom životu. E sad čini mi se da se ti treš formati bave temom ljubavi i partnerskih odnosa, da su stvorili nama u glavama previše patrijarhalna očekivanja, ušećerena i uvek nekako šablonska.
I da više, otprilike od one holivudske vizije kako treba da izgleda ljubav, više ne prepoznajemo ljubav ni kada dođe otprilike i kada nas udari flašom u glavu, mislim….ne znam, šta god da se desi mi smo negde suviše samosvojni i nije nam to ta roze ušećerena bajkica, a ja sam pokušala da pišem o ljubavi bez ulepšavanja. Onda to je na jednom nivou ljubavni roman, ja sam volela da se šalim da je to vikend roman jer se brzo čita, ali na drugom nivou ima takođe mnogo informacija o klasi kojoj pripadaju ti junaci, o političnosti jednog grada i na kraju krajeva o velikom problemu moje generacije. Pisala sam o tome da se u Srbiji u našoj generaciji vrlo teško odrasta.

Teško vam i vrlo sporo dolaze uloge odraslih ljudi, ljudi se teško odlučuju za zasnivanje porodice, teško dobijaju decu, jer misle da nemaju uslova za to, teško dolaze do nekih stalno plaćenih poslova sa većom odgovornošću, stan se ne kupuje nikad, stan se nasleđuje i tako dalje i tu ustvari ostajemo prinuđeni da glumimo da smo ludi i mladi dugo vremena. Tako da imamo neke vrste reprizirane mladosti i u ranim tridesetim repliciramo, pravimo ponovo neke skoro tinejdžerske ljubavne zaplete u svojim životima, što kada ste stariji i odrasli mnogo više boli, mnogo se više pitate kuda vode takvi odnosi.

Preporuka svim našim čitaocima da pročitaju tvoju knjigu, a mene zanima kada će Šapčani imati prilike da pogledaju tvoje predstave koje si režirala i tvoje drame koje su pretvorene u pozorišne komade?

Minja: Moje predstave se nisu mnogo igrale u Šapcu, tako da mi je na neki način čudno kad pomislim kako jedan lep i zanimljiv grad a mi smo tako malo dolazili, sa druge strane možda mi je i drago da sada u nekoj sledećoj fazi upoznavanja sa Šapcem , zaista mogu da vidim kako ovdašnja publika reaguje na moje predstave jer u nekoj sam prilici da to procenim. Nije mi bilo drago da se to desi nekako brzo, da ne bude, eto došla je u Šabac i dovodi svoje predstave, ali me je vrlo obradovalo što jedna organizacija jednim drugim lepim povodom dovodi zapravo jednu moju poslednju predstavu „Smrt fašizmu“ o Ribarima i slobodi u Šabačko pozorište početkom decembra. Mislim da će to biti lepa prilika da možda šabačka publika počne da gleda moje predstave od ove najnovije.

Tvoje drame su prevođene na više jezika, da li su izvođene u inostranstvu?

Minja: Jeste, moje drame se dosta igraju u inostranstvu. Igrane su u nekim egzotičnim inostranstvima, nekim manje egzotičnim inostranstvima, predstavljene su, mogu da kažem na svim relevantnijim festivalima Evropskog dramskog pisanja u Evropi, ali ja poslednjih godina manje pišem drame. Više se bavim nekim vidom dokumentarnog pozorišta koji nastaje kroz kolektivni čin pisanja. Nije da sedim sama u sobi i pišem svoje komade i onda čekam da ih neko drugi postavi. Mnogo se više trudim da nekako pišem u prostoru zajedno sa glumcima i da te tekstove koje pišem zapravo režiram na papiru.

Pozorišna revija šabačkog pozorišta, predstava “Šine”

Tako da ono što poslednjih šest ili sedam godina predstavlja dominantnu stvar u mom stvaralaštvu jeste dokumentarno pozorište, jesu metodi kako pravim svoje predstave, a komadi igraju se i mogu naravno da se igraju uvek, ali kako da kažem, ima nešto samnom i sa mojim poimanjem pozorišta i umetnosti, ja sam dosta lokalna, čak i kad je neka tema opšta ona ima mnogo iz lokalnog konteksta. Mnogo nekako doživljavam pozorište kao pravu intervenciju u društveni kontekst i često kad se prevedu drame nešto izgube, značajno nešto. Evo sada je recimo zanimljivo, igra mi se jedan komad u Hong-Kongu.

Kada bi te pozvali da budeš Ministar kulture da li bi prihvatila i šta bi prvo promenila?

Minja: Ne bih prihvatila. Ne bih prihvatila, mislim da, zanimljivo mi šta se događa sa tim ljudima, Ministrima kulture, kako samo nestanu, kada dođe na to mesto neki čovek koga smatramo za dobrog, vrednog i slično, kako odjednom izgubi značaj.
Mislim da se tu desi saznavanje nekih informacija koje nama nisu dostupne i da se ispostavlja da je borba mnogo gora i teža. Ja mislim da je za mene veći izazov da se nađem na čelu jedne institucije ogroman i u gornjoj granici nekih mojih intelektualnih mogućnosti, a biti ministar kulture znači baviti se nekim drugim umetnostima o kojima znaš manje nego recimo ja o pozorištu ili drami i pisanju o nekim stvarima koje sam studirala i kojima se dugi niz godina bavim. Tu postoji i zaštita kulturnog nasleđa i očuvanje tradicije i tako dalje. Deluje mi da je pozicija Ministra kulture nešto izuzetno izazovno, od vas mnogo se očekuje, očekuju ljudi, kolege, vi shvatite da ne raspolažete dovoljno svojim uticajem, očigledno ni u jednoj našoj Vladi, niti dovoljnim budžetom. Više volim da odgovaram na to pitanje koga bih volela da vidim kao Ministra kulture i u koga verujem da bih posao mogao da obavlja savesno i dobro i često se dosetim svojih raznih profesora, nekako ih vidim u tim ulogama i mislim da bi to mogli da rade dobro. E sad šta bi trebalo promeniti….mnogo toga, stvarno mnogo toga, ali opet ima jedna pozitivna stvar da bar ne možemo da se svi uhvatimo za tu staru tezu i kažemo: „Otvorite muzeje, otvorite muzeje“!!! Nekako mislim da je to baš važno…

Pored toga što pišeš i poeziju, selektor si na nekoliko pozorišnih festivala, aktivna si u svetu umetnosti i čini mi se da si vrlo uticajna. Zašto ne pokreneš diskusiju, pitanje, da se stopiraju rijaliti programi, bljuvotine, prostakluk, primitivizam. Imam utisak da bi ti to mogla da pokreneš, ili se ipak plašiš da te ne uhapse?

Foto: Ivan Božić

Minja: Haha, haaa….Ja mislim da je to jedno sveopšte mesto u svetu kulture i umetnosti, jooj ukinite rijaliti programe oni su nas uništili. Ako je nas uništio nekakav idiotski televizijski program onda nešto nismo uradili dobro. Ja mislim da ti rijaliti nama treba da budu i neka vrsta olakšanja, manje je budala napolju, ajde sklanjajte se tamo i tragično mi je koliko se ljudi koji ulaze tamo u te rijalitije, koliko se oni iskorišćavaju, koliko su postali neki etalon da svako može po njima da se iživljava, da govori, nisi ti nikakav trešer, zvezda iz rijalitija, nekako mnogo mislimo da smo bolji, a mislim da svi učestvujemo u sistemu koji je doveo do toga, da je moguće praviti takve emisije, da im je moguće dati toliki značaj i popularnost.
Nemam ništa protiv toga da postoje, nisam uopšte za gašenje bilo kakvog sadržaja i slično, samo sam sigurna da mi nešto ne radimo dobro, ukoliko nismo u stanju da privučemo veći broj gledalaca, veću publiku i veći uticaj. Aktivna sam na društvenim mrežama, laka na izražavanju svojih stavova i tako dalje…ali mi se čini da su mi stavovi stalno za nijansu nešto bolji ili produktivniji ili prosperitetniji, nego da govorim – ukinite rijalitije. Ukinete rijalitije i šta se tačno dešava? Šta mi tačno nudimo kao alternativu? Kad kažemo kao to nešto, umetnost i kultura, kakva je to umetnost i kultura? I u umetnosti i kulturi ima mnogo treša. Mi uvek polazimo od toga, da su neki ljudi gori od nas i da je domet recimo pozorište, jer u pozorište ide viša i srednja klasa, a zaboravljamo to da u tim klasama ima najviše ljudi koji mogu da imaju stvarno uticaj na društvo, kako da kažem, to su neki profesori, lekari, advokati, ljudi koji negde zastupaju šire društveno polje i uče ih i trebalo bi da budu predvodnici nekih ideja. Pa, onda ukoliko mi nismo predvodnici tih ideja, mi onda stvarno govorimo, kako da kažem, vrlo ružno objašnjavamo da je neko šire društveno polje slabo kontrolisani zverinjak, a mi što idemo u pozorište i na koncerte smo fini. Ne, ne verujem, mislim da i ta pozorišna publika gleda rijalitije, vrlo u njima uživa, unosi se i o njima polemiše.

Šabačko pozorište

Dobro, ne bih se u tom slučaju složio sa tobom, svako ima svoje mišljenje. Pre bih recimo, pozorišne predstave emitovao na televiziji, ovakve razgovore kao što sada vodimo, razne tribine vezane za kulturu, emitovati filharmonije, klasičnu muziku…itd..kao i kultne emisije uz koje smo mi odrastali, a ne rijaliti programe. Takav televizijski format da se prezentuje publici i to bi se više pratilo…čini mi se, samo servirati mnogo više emisija vezanih za kulturu….

Minja: Da, napraviti da kažem rijaliti šou sa deset filozofa, pa da vidimo šta će oni da rade u kući deset dana, samo deset dana….

Zvanično petog oktobra počela je pozorišna sezona u Šapcu. Pozorišna revija. Zanimljiv i datum, kada sve počinje. Verujem da si napravila odličan izbor što se tiče gostujućih predstava, a naše sugrađane zanima kako doći do karata?

Minja: Za početak, dopada mi se što si obratio pažnju na datum, zaista je u pitanju neki ajde datum za promene, volela sam da dam taj datum na početku oktobra da bude tako važan i simboličan jer će i ove godine pozorišna revija na početku sezone biti malo drugačija. Gledaćemo malo eksperimentalnije, alternativnije pozorište nego ranijih godina na ovoj reviji. A mislim da je pre svega razlog za to što Šabačko pozorište već ima „Pozorišno proleće“ festival vrhunskih mejn strim dometa u umetnosti i institucionalnih pozorišta velikih produkcija i ta činjenica da postoji revija zaista treba da bude činjenica da prostorno može da se pokaže i nešto drugačije u Šapcu, koji je koliko sam do sad mogla da shvatim, izrazito urbana sredina i gradsko pozorište ovde ne bi trebalo da se ograničava na jedan tip pozorišta. Zaista bi trebalo da ima širu ponudu i da se tu gledaju razne stvari.
Čini mi se da iz te neke selekcije eksperimentalnog pozorišta samo najkomunikativnije predstave, da kažem predstave sa već ozbiljnim svojim sivijevima vrlo potvrđene dolaze u obzir, a karte pokušavamo da lansiramo na novi način prodaje, negde se nadam da će ga Šapčani prepoznati, da će otkriti njegove prednosti i da je to način koji će zaživeti i koji će nam pomoći da prodajemo karte malo više, a to je naš angažovani menadžer prodaje koji se zove Ivan. Svugde možete naći Ivanov telefon koji pozovete da rezervišete svoje karte, dogovorite se sa Ivanom kada ih i gde preuzimate, koristimo prednost što je Šabac relativno mali grad, pa svako može u toku dana negde da se nađe, dakle nije potrebno da jurite dvokratno radno vreme naše biletarnice i da kuckate na šalter i tražite kartu već jednostavno možete da svoju rezervaciju dobijete telefonom, sms-om, preko bilo koje društvene mreže, Šabačko pozorište je na svemu i Ivan je stalno u gradu. Uvek će primiti vaš poziv i dogovoriti se gde možete da uzmete kartu da i vama i njemu najviše odgovara.

Minja, hvala ti na razgovoru i vidimo se i družimo u pozorištu….

Đorđe Damnjanović

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*