LJUBAV – JEDINI KRIVAC ZA POČETAK I KRAJ SAVREMENIH BRAKOVA!

Ako pođemo od pretpostavke da je ljubav ta za kojom neprekidno tragamo, kako bi nam dala određeni smisao i odgovor na pitanje zašto postojimo i trajemo i ako doživljavamo i mnogobrojna razočarenja, onda možemo reći, a što i većina ljudi i priznaje, da je upravo ona-LJUBAV-postala najčešći i jedan od najvažnijih razloga stupanja u brak, ali i njen prestanak, razlog za kraj.

Svađa (izvor: pixabay.com)

Od kada je ljubav povezana sa brakom, veoma se često i poistovećuje sa romantičnom idejom da će nas upotpuniti, učiniti srećnim, zadovoljnim, ispunjenim i da će dovesti do potpunog jedinstva sa partnerom, što može da rezultira osećanjem nezadovoljstva i razočarenja. Odatle proizilazi zaključak da je poznavanje fenomena ljubavi nedovoljno. Ljubav je  često mistifikovana, retko se o njoj razmišlja racionalno, pogotovo u periodu kasne adolescencije kada ju je kao fenomen lakše osetiti nego opisati. Mnogi očekuju da se desi spontano i da će takva i ostati. Međutim, iskustvo pokazuje da je ljubav kompleksna. Ona je kao zemlja. Traži  da bi i dala.

Ljubav mora da se uči!

„Ovo učenje može biti uspešno onda kada je spontano i prirodno, kada je obostrano.Za ovo učenje sposoban je svako ko nije nestrpljiv, ko je tolerantan, ko nije preterano zaljubljen u sebe i naravno najviše onaj ko je u stannju da voli.“(V.Jerotić).

Ukoliko se ljubav zasniva na jasnoj proceni partnera, njegovih crta ličnosti, karaktera, temperamenta, slabosti i snaga, ona obezbeđuje stabilniju relaciju. Ukoliko je partner sklon glorifikaciji, ljubav se zasniva na pogrešnoj pretpostavci da je partner savršen i tada postaje slaba. Idealizovane i romantične slike s početka vremenom se zamenjuju realnim, a isto tako stavovi, zadovoljstvo i ponašanje jednog partnera postaju ogledalo drugog.

Jasnija procena partnera omogućava povećanje adaptivnih mehanizama u braku i doprinosi boljim odnosima. Istraživanja pokazuju da parovi koji započinju brak sa jasnijom međusobnom procenom imaju manje verovatnoće da se razvedu tokom prve četiri godine braka.

Bračna kriza…

Razvod predstavlja vrhunac bolnog psihološkog procesa koji počinje znatno ranije u braku i povlači za sobom brojne posledice. Ta psihološka kriza skoro po pravilu nije iznenadna, počinje mnogo pre nego što se donese sama odluka o razvodu, a završava se mnogo kasnije nakon okončanja brakorazvodne parnice.

Ta kriza je neka vrsta iskušenja braka. U njoj se analiziraju dotadašnji odnosi, promašaji  i ponašanja-obostrana ili jednostrana koja čine bračne partnere nezadovoljnim. Često svakoj krizi prethodi neki događaj  koji je mogao imati negativan uticaj na brak i partnreske odnose. To mogu biti razni gubitci i traume, zanemarivanje svojih uloga i obaveza, nepoštovanje ličnosti partnera ili drugih članova porodice, svaka vrsta nasilja(emotivno, psihičko, fizičko). Pojava hroničnih bolesti, materijalni i socijalni problemi, sukobi sa zakonom, napuštanje porodice,  prevara, doživljaj neostvarenosti svoje uloge, distanciranje, bilo da je u pitanju jednostran ili obostran doživljaj. Partnersko nezadovoljstvo odnosno zadovoljstvo proističe iz odnosa procene dobitka i prijatnog „primanja“(ljubav, prijateljstvo, požrtvovanost, uteha, seksualno zadovoljstvo,…)sa jedne strane i gubitka(uložene emocije, trud, vreme, konfliktni odnosi, odricanja,…) sa druge strane.

Ostali faktori koji utiču na razvod…

Veću verovatnoću razvoda braka povećavaju i rano stupanje u brak, predbračna trudnoća,  siromaštvo. Sa psihijatrijskog aspekta , naročitu pretnju predstavlja neuroticizam i sklonost depresiji barem jednog od partnera. Ukoliko je osoba i pre razvoda bila disfunkcionalna, psihološki oporavak nakon razvoda će trajati znatno duže. Te osobe veoma često vide svoju budućnost tragičnom samo zbog razvoda, a bivšeg partnera za glavnog krivca i nekog ko im je uništio život, pa vrlo često rezignirani vrše psihološku manipulaciju decom(nepoštovanje modela viđanja, visina alimentacije, emocionalna ucena dece) kao neku vrstu osvete.

Zanimljivo je i to da su istraživanja pokazala da do razvoda može dovesti i problematičan odnos jednog partnera i roditelja drugog(svekrva i snaha).

Bilo koji oblik krize menja postojeću komunikaciju na kraće ili duže vreme. A sama komunikacija između partnera zapravo odražava kvalitet i intenzitet intimnosti.

Prema teoriji afektivne vezanosti, specifične afektivne veze koje je osoba ostvarila sa svojim roditeljima  još kao dete, prenose se  i na bliske veze u odraslom dobu. Tako da one osobe koje su izgradile sa roditeljima siguran stil afektivne vezanosti, imaju veće šanse da izgrade odnose poverenja i sa partnerom što će rezultirati boljim kvalitetom braka i obrnuto.

Učestali konflikti i loša komunikacija su bitan faktor rizika za razvod. Najnepovoljniji je, ponavljajući, rigidan oblik komunikacije, pogotovo ako samo jedan član stalno nameće isti oblik komunikacije, određuje početak i kraj iste, nipodaštava partnera i ostale članove porodice i njihovo pravo na sopstvene ideje, stavove i mišljenje…

Ako se vratimo na početak, na ljubav. Da li možemo reći da je istina da je „ljubav slepa“, sama po sebi, ili je mi činimo takvom?

Da li je jedini lek za skidanje tog slepila razvod ili  je nešto što treba da priznamo, shvatimo i  pokušamo da  promenimo u nama samima?

Otvorite širom oči. Ali otvorite i srce!

Autor: dr Biljana Pavlović, psihijatar

Komentari su zatvoreni.