NAJSTARIJI AKTIVNI ŠABAČKI UGOSTITELJ – STEVA ZEC – čovek koji je služio sve ministre sveta, Tita, Lepu Brenu i glumio u Nacionalnoj klasi!

Pop Lukina ulica na broju 66, u porodičnoj kući, jedna porodica još od davne 1984. godine otvara svoja vrata i svoju dušu za svakoga ko ima istančan ukus po pitanju hrane, a ceni tradiciju. Na toj adresi vas već više od tri decenije dočekuje svakoga dana, u svako doba najstariji aktivni šabački ugostitelj  – Stevan R. Gavrilović, poznatiji kao Steva Zec. Vremenska kapsula je pukla i razlila se po ovom objektu sa 50 mesta otvorivši mnoga pitanja, vrativši duh nekog dalekog vremena, a davši vrednost ovom u kojem živimo. Poslužili su nas lično oni, oni koji su odveć simbol grada Šapca – Steva i žena mu, Ranka.

Steva “Zec”

“Odrastao sam u osmočlanoj radničkoj porodici. Moralo se na zanat jer se trebalo zarađivati. Silom prilika me upisuju u srednju Tehničku školu ali onda spletom okolnosti i valjda sudbinom prelazim u Ugostiteljsku školu kod profesora Dragana Drizgića koji me uči svemu i pokazuje mi sve strane ovog zanata. Školu sam završio ’68. godine u vreme rada starih šabačkih ugostitelja pa prvi angažman dobijam u “Noćaju” i bašti Zelenog venca gde svira Abrašević. Po otvaranju hotela u Bogatiću prelazim u ugostiteljsko preduzeće “Sava” odakle me ispraćaju u vojsku. Iz vojske odlazim za Švajcarsku koja mi je na grub način rekla da ipak treba da se vratim ovde gde sam i danas – u Srbiju”, otključava svoju životnu škrinju Steva Zec.

Osećaj kao kod svoje kuće

S gorkim ukusom u ustima, ali snagom u nogama, Stevan prelazi za Beograd i tu počinje da izgrađuje svoj renome, upoznaje ljude, glumi na filmu i gradi karijeru vrednu divljenja. Dobija posao u ugostiteljskom preduzeću “Stadion” na Partizanovom stadionu gde služi vrhunske jugovoslovenske sportiste pa širi lepezu ljudi koji su obojili jedno vreme – Mate Parlov,Tadija i Slobodan Kačar, Dragan Vujković, Perunović, od boksera: Kvrgića, Nenadića, Damjanovića i Kecmana od rvača. Tako i celu fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije na čelu sa Draganom Džajićem, Petkovićem, Šoškićem, Šurjakom kao i atletičare poput Korice, Temima i poznatih rukometašica Kitićeve i Parezanovićeve. Bukvalno celu sportsku branšu.

“Odatle prelazim u restoran “Filmski grad” na Košutnjaku gde radim kao šef sale gde upoznajem Silvanu Armenulić, Zoricu Brunclik, Terezu Kesoviju. Posebno mi je ostala urezana pompa koja se tada dizala oko Lepe Brene i “Slatkog greha” sa kojima sam radio u hotelu “Tašmajdan”. Tu su gosti bili Minimaks, Luis, Zahar. Poslovno zahtevni ljudi ali dobri i veseli gosti. Kruna beogradske karijere završava se u restoranu u Beograđanki gde svira Plavi orkestar, Radmila Karaklajić, gde dolaze manekenke Tica i Perovićeva. To je bilo vreme velikih i pravih zvezda.”

Steva Zec je i glumio da radi svoj posao. Naime 1978. godine bio je pozvan na snimanje filma Nacionalna klasa. Pozvan je da služi svadbu pa je služio glumačku legendu Dragana Nikolića. Pored uloge na filmu zapaženo prolazi u stvarnosti gde biva angažovan da služi poslednji Titov kongres u Sava centru te iste godine. Usled imidža koji gradi Steva biva angažovan i za 9. konferenciju Pokreta nesvrstanih koja se održala u Beogradu 1989. godine gde služi sve ministre sveta uz melodije i glas Senke Veletanlić i Zafira Hadžimanova.

Steva “Zec” se pojavljuje u domaćem kultnom filmu “Nacionalna klasa”

godine se vraća za Šabac i porodičnoj kući otvara restoran sa suprugom Rankom. Interesantno je da sve ove 34 godine njih dvoje su jedini zaposleni ovog objekta – sve rade sami od početka! Osvojivši srebrnu medalju na takmičenju ugostiteljstva u Subotici i dobijanjem deteline za doprinos ugostiteljstvu u Šapcu ovaj čovek samo stavlja jagodu na šlag svoje torte.

“U ugostiteljstvu je najvažnije serviranje stolova i manir, prilaz gostu i glavni savet – bez veće intimizacije sa gostom, račun se stavlja na tanjir i diskretno se povlačite kako bi gost imao slobodu i ne bi mislio da mu virite u novčanik. Ovaj posao se mora voleti, mora se biti strpljiv i mora se ceniti gost. On je najvažniji! Ugostitelj mora biti i propisno odeven – kravata, smoking, sve po propisu i obavezno da zna bonton”, govori “stara škola” iz njega.

Kao najvećeg boema ikada i kao posebnu osobu ponosno ističe Tomu Zdravkovića koji je “bio čovek bez kalkulacije i koji je neizmerno voleo ljude i život”. Najveći bakšiš dobio je od Sliškovića, muža tada najbolje rukometašice sveta – Kitićeve. Bilo je i opasnih ljudi ali ne i situacija, iako su mu bili gosti Ćanda, Arkan i Ljuba Zemunac. Najneobičnije posluženje koje je ikada izneo bilo je sa menija iračke ambasade i “čudno je mirisalo”.

Rekord mu je posluženje 125 gostiju koje je, verovali ili ne, poslužio sam sa suprugom Rankom. Rekao mi je da ga ne pitam kako. I nisam.

Kao svaki veliki ugostitelj Steva nas ispraća

“Zec me je našao na čudan način. U vreme kada sam otvarao restoran u Šapcu najpoznatije ugostiteljske objekte držali su Vuk, Kamila, Lav, Orao. Pa reko’ da ja onda budem Zec jer je najbrži od životinja”, kroz smeh govori ovaj čovek koji je imao poziv da bude maneken, ali se na taj predlog samo menekenski osmehnuo.

Inače, ove godine slavi pola veka rada pa šeretski kaže da je “samo teško u prvih pedeset godina”, planira da radi do osamdesete kada će posao predati sinu Predragu.

Začula se škripa.  Životna škrinja ovog živog simbola Šapca počela se zatvarati ostavljajući mi tek toliko vremena da još jednom pogledam ljude koji su doneli prvi punjenu pljeskavicu i rolovani ražnjić u slanini u Šabac.

Zamirisao je roštilj, zamirisalo je jedno vreme posluženo uz osmeh i poštovanje jednog Zeca, koji je brz, ali koji je čovek.

 

Autor: Aleksandar Vujević

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*