Naš grad – naš ponos!

Nekada prva varoš Srbije, a danas naširoko poznat kao grad koji živi u zagrljaju Save, nonšalantno koketirajući sa Cerom, grad bujne istorije i kulture, grad belosvetski poznatog vašara, onaj koji „ujeda“ satiričnim smislom za humor, gde je „naopako“ sve samo ne izvrtanje naopačke – naš grad!

Koliko ga poznajemo? Da li smo svesni hoda po istorijskoj kaldrmi? Da li gazimo po prošlosti kao da se nije ni desila? A jeste!

Zdravstvo nam je tu gde jeste. A gde je bilo? Bilo je smešteno u današnji objekat Međuopštinskog istorijskog arhiva sagrađenog u svrhu bolnice te davne 1856.godine, kao prve ustanove takvog tipa u Srbiji. Visoke su bile te grane pa se krošnja samo raširila dolaskom rendgen aparata tek da još jednom potvrdi kuriozitet ovog zdanja.

Šetajući Gospodar Jevremovom verovatno ste prošli pored Prve narodne apoteke – da li ste čuli da su prve police sa lekovima popunjene baš u Šapcu na tom istom mestu? Daleke 1928.godine ondašnji apotekar, Ilija Ranković, otvorio je prvu apoteku u Srbiji, ne sluteći farmakološki napredak, a ni eutanaziju objekta u kom se proslavio. Neizostavno je pomenuti dr Dragu Ljočić, prvu ženu lekara u Srbiji, čije ime sada počasno stoji u nazivu Doma zdravlja i prvog doktora hemije – dr Kostu Nikolića pod čijim imenom je ZU Apoteka Šabac nekada  poslovala.

Bili smo u modi, a moda je uvek u modi. Šapčanke su bile prve dame po odevanju(haljine i šeširi kao asesorije) i prve trendseterke  jer se pratila pariska scena pa je prvu haljinu prošetala Anka Obrenović. Osećajmo se srećno jer smo potomci ljudi koji su imali ukusa. Pružimo par koraka – onako kao po modnoj pisti da oživimo duh Pariza u ovo pomalo letargično vreme. Prva pozorišna predstava je odigrana ovde – u gradu gde još uvek ima slobodnog mesta u pozorištu. Valjda će doći vreme da vreme trošimo na ono za šta bi trebalo da imamo vremena.

Boemski život bio je i te kako u jeku. Šabac je bio grad sa najviše kafana u Kneževini i Kraljevini Srbiji pa otud malom gradu nadimak “mali Pariz” jer su bircuzi lepili svetlost na čelo noćima našeg grada.

Fijaker je bio prestiž ne samo za neke Šapčane već i za celu Srbiju jer baš ovim tlom prosipao se prvi zvuk čivija i naslutio da će jednoga dana postojati neki nadaleko poznati internacionalni karneval – Čivijada koji je ime grada uzneo na sam pijedestal najboljih organizatora ovakvog događaja.

Bilo je i tada konja. Kao i sada. Zato ih je Jevrem upregao i tako prve konjičke trke se odigraše tu gde i danas šetaju najlepši damski šeširi, gde se cepaju grla s mišlju da će snagom zvuka ubrzati konjski kas, tamo gde se vreme meri u krugovima a usne bivaju osoljene semenkama i suncokretom – na hipodromu.

Pored zvuka fijakera, Šapcem je putovala arija klavira, melodija se prostirala iz muzičke kapele Josifa Šlezingera tako lepo i poput vihora da je cela Srbija pričala (a trebalo je da peva-prim.aut.) o prvom klaviru donetom baš kod nas, po čijim dirkama su prelazili prsti Anke. Sledeći put kad čujete zvuke klavira neka vas sete na to i ponesu, baš kao što su ondašnji živalj vodile u neki bezbrižniji kutak duše.

Konak Jevrema Obrenovića je prvo zdanje u Srbiji sa zastakljenim prozorom. Caklio se prozor, a bogami i varoške oči, što se ne mogaše načuditi kako ljudi zameniše hartiju pendžerliju tamo nekim providnim materijalom, ne znajući da su ih ti isti ljudi nenamerno upisali u istoriju Srbije. Gospodar Jevrem je sagradio i prvu kasarnu u našoj zemlji, i dok je Srbija spavala na ponjavama u Šapcu su se tkali snovi u metalnom krevetu. Zlatno doba to bejaše, bar ga tako zvaše.

21.vek

I u 21.veku ime našeg grada se spominje u pozitivnoj konotaciji jer prvi Park nauke u Srbiji egzistira upravo kod nas, takođe Aneks Biblioteke šabačke je nakon 100 godina jedina namenski zidana zgrada za neku ustanovu kulture. Razloga za ponos – mnogo! Da li je sada jasnije gde živimo i koje poverenje treba da ukažemo precima? Jer su nam ipak ostavili u amanet da smo prvi. I budimo onda! Obrišimo patinu sa našeg grada i ucaklimo ga kao onaj prozor, uredimo da bude kao u apoteci i pevajmo i svirajmo prizivajući duh one Jevrope kojoj je i sam Jevrem težio. Jer zlatno doba to bejaše pa neka i ostane – bar za naše potomstvo!

Autor: A.Vujević

 

Komentari su zatvoreni.