NOSTALGIJA – MESTO KOJEM SE UVEK RADO VRAĆAMO!

Znate one trenutke kada ste daleko od doma, svoje zemlje i svog postanja pa dok pijete jutarnju kafu ona miriše na kafu iz ručnih mlinova naših baka i na prostorije gde se porodica okuplja, služi doručak i planira dan.

Zašto nas omiljena pesma vraća u prošlost?

Kažu da su mirisi glavni okidači za nostalgiju.

Kažu da su mirisi glavni okidači za nostalgiju jer mozak ne pamti vreme, već trenutke. Teško je biti razapet između onoga gde jesi i onoga gde bi bio, no čovek je najveća životinja i izdrži sve.

Neverovatno koliko biva naporno i uistinu okrepljujuće za dušu da vratimo neke trenutke i ljude, da ih preselimo bar na kratko u sadašnji trenutak, nekima udahnemo nanovo život, a nekima samo prizovemo glas. Neretko usamljenost ume biti itekako korisna jer nas nauči lekciji da je jedino važno očuvati ona jutra iz prvog pasusa. Pamtite sve mirise, mirise parfema, mirise hrane, mirise prošlih dana jer jedino što uvek nosimo sa sobom su sećanja. Ona su jedina stvar koju smo sami stvorili i koja su samo naša.

Miris kao okodač nostalgije

Dakako, i daljina ume biti ohola i reska i ima moć da učini nemoćnim i najsnažnije. To su trenuci kada nam je porodični dom ona kolevka u kojoj se umemo sklupčati iako nam je odavno tesna pa slika izgleda groteskno ali odiše srećom. Vremenske prilike takođe znaju biti nemilosrdne, vukući te za rukav da se osvrneš, makar preko ramena pogledaš nehotično u ono što si ostavio iza sebe, namerno ili ne. Toliko je činjenica i stvari koje znaju stati na žulj i gaziti dok vam suze ne krenu.

Muzika ume da leči…

Muzika ume da leči ali zna soliti nezaceljenu ranu i to bez imalo empatije. Zna nas povesti na puteve za koje smo mislili da nemamo obuću. Naposletku, uvek pronađete prodavnicu gde imaju patike za hod po vremenskim linijama. Reči, ti stari prevaranti, kada se uhvate u kolo, otvore davno zašivene porube košulje satkane od sećanja, pa nas prenu, jer je na taj isti način neko već nama to rekao – ponovo se otvara jaz između sadašnjeg i prošlog. Smeh takođe sedi u separeu nostalgije pa zagolica tabane naše sreće te retrogradno okrene vašu putanju otvarajući kutiju vremena kada smo se zacenjivali, bili veseli, od srca se smejali. Neprocenjivo!

Vreme…

Nekada vas neki nepoznati ljudi uhvate u mrežu svoje ličnosti pa vam se učine poznatim ili nađete u njima davno zaboravljene i drage osobe, nekog posebno vama važnog. Ne trebaju vam koferi, život je spakovao sve u ovu sivu masu i mudro ti pokazao nemuštim jezikom da si putujuća vremenska kapsula koja treba da prenese dalje poruku. Jesmo li u stanju? Moramo biti! Važno je da prenesemo dalje da je građenje života naporan i težak proces te koliko je bogat zavisi umnogome od nas.

Vreme

Tako, gradeći budućnost postavljamo temelj od prošlosti koji nosi sve ove cigle sadašnjosti. Ruke su vam isečene od opeke? Ne brinite, na pravom ste putu. Sve ono što je sadašnje istoga trenutka postaje prošlo pa ne marite ukoliko ste ruke isekli na oštre ivice cigle. Sve je to ono što nas kali. Prenesite budućim generacijama da je kosmički važno imati trenutke nostalgije i da je najpre zdravo imati prošlost jer vas je ona učinila čovekom kakvog vidite kad ste ispred ogledala. Ne sramite se loših iskustava i ljudi već zahvalite što su vas naučili da prepoznate sledeći put iste takve kliconoše.

Jeste nostalgija nešto duhovno ali materijalizuje sve ono što nam nedostaje u sadašnjem trenutku, kao trampa sa prošlošću. Najbolje prolaze oni koji se razumeju u trgovinu pa selektivno pristupe trampi kao na vašaru kada mehaničkom rukom pokušavate uhvatiti najlepšu igračku. Zato svesno iskoristite priliku koju imate pa kad nestane boja na paleti sadašnjeg trenutka prizovite reč koja će vas odvesti na putovanje – do sebe!

Autor: Aleksandar Vujević

Komentari su zatvoreni.