PORODICA MAKSIMOVIĆ – dom gde se večera često ne služi!

Već nekoliko dana dogovaram se sa Milojkom da se nađemo u svrhu intervjua. Danas je taj dan. Zatičem ga na ugovorenom mestu.  Ne kasni. Pruža mi ruku, srdačno. Milojko je dobar, vredan, pošten i častan, suprug je i otac. Dok se rukujemo, kaže da ne zamerim, svratio je da kupi pelene.

-Sjano! Imate bebu? – radujem se.

-Ne, to je za sina, ima 34 godine…

Gutam knedlu. Neprijatno mi. Milojko mi spušta ruku na rame.

-Hajdemo do mene…

Porodica Maksimović

Dokaz da život piše drame, ali ih i režira, jeste četvoročlana porodica, naši sugrađani Maksimovići: Milojko, supruga Radenka, blizanci Ivan i Ivana. Svi su kod kuće i svi se srdačno pozdravljamo. Sedamo u dnevnu sobu. Nema mesta za sve. Ivana je kod majke u krilu. Ljubazno odbijam kafu i sok. Radenka počinje potresnu priču:

-Ja sam domaćica. Muž radi u šabačkoj „Mlekari“. Njih dvoje (pokazuje na sina i ćerku) idu u „Karitas“. Oni… Nisu kao druga deca.

I sve je jasno. Drhtavim glasom žena izgovara ovo poslednje, a jedan pogled na Ivana i Ivanu daje odgovore na nepostavljena pitanja. Deca imaju mentalne smetnje, Ivan se nije školovao, Ivana je završila specijalnu osmogodišnju školu „Vuk Karadžić“. Dalje nije mogla.

-Ovde (u „Karitas“-u) nam je super! – smeje se Ivana. -Radimo korisne stvari, pomažemo. Tu nas hrane, lepo nam je…

-Tamo imaju društvo, ponekad dobiju teglu džema, hvala im i za to…- nadovezuje se domaćica Radenka.

-Imala sam i treće dete – šapatom dodaje posle kraće pauze. -Greškom lekara, ono je mrtvorođeno…

Sekunde su se smrzle. Gledam po stanu da ne bih u majčinske oči. Skromno je pokućstvo Maksimovića: dvoiposoban stan, polovan nameštaj, kuhinja poluprazna, oskudni higijenski uslovi…

-Kreveti su propali, vide se žice, pa poturamo ćebad. Bojler procurio, a ormani razvaljeni, bolje nemamo. – uzdahuje Milojko dok pokazuje enterijer.  Ničeg se ne stidi, dobrodušno otvara prostorije redom.

Propali kreveti na kojima spavaju

Život kao da se nije dovoljno poigrao sa njima: svi četvoro piju lekove. Kad se skupe na gomilu, pune kese! Ali, para nema za sve. Sin Ivan pije tri puta dnevno pilule zbog potencijalnog napada epilepsije. Otac Milojko ima isti problem, ali nema dovoljno za obojicu, pije samo sin. Ćerka Ivana operisala je kičmu pre 11 godina na Banjici, ima ugrađenu šipku, zbog koje ponekad ima jake bolove u kukovima i nogama, pa danima ne može da hoda. I kao da ni to nije dovoljno, od skoro se pojavila cista na dojci; i tu je čeka potencijalna operacija. Mama Radenka ima srčanih problema, ali ni ne pomišlja na lekove: deca su prioritet. Ne žali se, ćuti dobra duša. Kad joj se skupi, ode u sobu, isplače se.

Lekova pune kese, a opet ih nema dovoljno

-Svi živimo samo od moje plate. A šta je ona na nas četvoro…? – širi ruke Milojko. -I nju dobijam iz tri dela… Socijalne pomoći nema, svi nas redom odbijaju čim čuju da radim u “Mlekari”. Kao da imam primanja ne znam koliko… (Primanja poznata redakciji, zbog prirode Milojkovog poslovnog ugovora nećemo ih objaviti, međutim ni izbliza dovoljno čak ni za osnovne uslove)

Na pitanje da li imaju bilo kakvu vrstu olakšica zbog materijalne situacije, sa gorčinom u glasu odgovara:

-Ništa nema! Toplana me tuži, “Vodovod” me tuži, distribucija, svi redom pritisli, malo-malo pa šalju izvršitelje. Iz Beograda daju za tuđu negu i pomoć nešto sitno zbog dece, ali sve ode na lekove…

Ormani u stanju raspadanja

-Najteže je kad mi deca traže da jedu, a nemam šta da im dam… – briše suze Radenka.

“Bojler procurio, a ormani razvaljeni, bolje nemamo”.

Često ne sastave tri obroka dnevno, a i to je oskudno. Neretko gladni ležu. Kažu, navikli su. Malobrojni dragi i bliski ljudi pomažu, što novčano, što hranom i garderobom, bar na kratko im izmame osmeh i ublaže muke.

Milojko i Radenka imaju 34 godine braka i blizance od 33 godine. Kako guraju kroz život, oni najbolje znaju. On je vredan, prihvata se svakog posla, vrši sitne popravke po zgradi, održava rasvetu… Dobro zna da nije sramota raditi!

Maksimovići su dokaz da nesreća ne ide sama. Oni su i dokaz da, ma koliko ih život pritiskao, nema predaje! Grabe kroz njega rukama, nogama i zubima. I ne pomišljaju da odustanu! Apelujemo na sve ljude dobre volje koji su u situaciji da na bilo koji način olakšaju život našim sugrađanima na Trkalištu: javite se redakciji “Zore” koja će vas uputiti dalje u postupak. Svaka pomoć je dobrodošla i ne zaboravite: vaše malo, nekome znači mnogo!

U galeriji ispod pogledajte u jajvim uslovima žive Maksimovići!

Autor: Boško Živanović

Komentari su zatvoreni.