PRIČA O ŠABAČKIM AJKULAMA – ŠABAC “SHARKS”

Potvrda da je TV nekad kao i danas bi moćan medij (neretko i presudan u mnogim stvarima), jeste i činjenica da je pre 15, 20 i više godina bio glavni izvor informacija. Gledale su ga sve generacije, bez izuzetka. Razlika je što danas ta ista kutija kipi od kiča i šunda, ispadaju iz ekrana “sve same noge i gola dupeta”, kvazipevaljke, zvezde rijalitija, dok je, međutim, pre 18 godina konkretno 3. kanal bio pokretač jedne izuzetno originalne, zdrave i nadasve sportske ideje – osnivanje kluba američkog fudbalaŠabačke ajkule“. Kako je sve počelo, ispričaće nam dvojica momaka, Jokić Milan i Marko Stanković, koji su, zajedno sa još nekolicinom, osnovali klub.

Šabac Sharks
Šabac “Sharks”

-Sve počinje tako što smo se krajem devedesetih na sportskim terenima nadmetali između škola. Bilo je to amatersko bavljenje, nismo poznavali sva pravila i sve što smo znali, “kupili” smo sa 3. kanala (“NFL”) koji je u to vreme jedini prenosio utakmice američkog fudbala – priseća se Marko.

Vidi još: ŠABAČKI HIPODROM – JEDINSTVENA OAZA PRIRODE, SPORTA I RAZONODE
-Onda smo čuli, u relativno kratkom periodu, da su u Srbiji u nekim gradovima već osnovani prvi klubovi, a nama najbliži bio je Sremska Mitrovica. Oni su nam pomogli oko organizacije, papirologije i pozvali nas na svoju prvu utakmicu protiv tima iz Beograda. To je bio prvi put da prisustvujem jednom takvom meču uživo.

Šabac Sharks
Kaciga – prepoznatljivi rekvizit američkog fudbala

Marku, Milanu i ostalima ovaj meč je mnogo značio. Uliven adrenalin, i te kako zagrejana atmosfera i vetar u leđa od strane komšijskog grada pirnuli su presudan dašak koji je njihov sportski brod konačno porinuo u toliko iščekivane vode američkog fudbala – u periodu mart-april 2003. godine, rađaju se “Ajkule”. Administrativno i organizaciono osnivanje kluba pomogao je i čuveni Zoran Ilić – Fiksa, čija su obojica sinova bili članovi od početka (o Predragu Peđi Iliću i njegovim sportskim dostignućima “Zora” je nedavno pisala). 30 -ak članova prišlo je klubu u startu (od kojih mnogi sa 16-17 godina). Iako se na početku igralo bez opreme, ni to nije mnogo smetalo. Treninge je vodio Darko Štabler, iskusni trener iz Mitrovice.

Šabac Sharks
Napad – Šabac “Sharks”

-2004. godine, kada je administracija zahvaljujući Fiksi završena i klub zaživeo, počeli smo da igramo i prve prijateljske utakmice, a već 2005. krenuli smo u sezonu kao seniori – nastavlja priču klupskog drugara Milan Jokić – Jole.
– U sezoni 2005-2006. stigla je i oprema, iako smo do tad postigli najveći uspeh u takmičenjima bez opreme, a to je polufinale Lige bez opreme u Šapcu, gde smo, sticajem nesrećnih okolnosti izgubili od niškog kluba rezultatom 21:19.
Obojica ovu utakmicu pamte na svojevrstan način, ali jedno je sigurno: proživeli su je vrlo emotivno, posebno Marko:

Šabac Sharks
Detalj sa meča

-Nikada neću zaboraviti to iskustvo… Spremali smo se cele sezone, imali smo pripreme na Ceru, cela ekipa… I dan danas pamtim te priče, to zezanje… Trener u pet ujutru ulazi u sobu sa pištaljkom, skakanje iz kreveta, spartansko trčanje po planini, zatim povratak u kamp, doručak, trenzi sa pauzama ceo dan, a sve to prati sjajna atmosfera i dobro raspoloženje. Na kraju ipak veliko razočaranje jer znam koliko smo se spremali za meč u Šapcu… U kategoriji sa opremom najdalje smo stigli kada smo igrali polufinale Treće lige Srbije pre dve godine protiv “Vitezova” iz Kleka.
Milan i Marko prošli su sve pozicije u timu, a za “Zorine” radoznalce govore koji su delovi opreme: kaciga, pedovi (“naramenice”), dres, kopačke sa plastičnim kramponima, nema kostobrana, ali postoji zaštita na butinama i kolenima. Postoje i dodaci opremi koji se stavljaju po želji i u zavisnosti od pozicije koju igrač igra na terenu. Najviše je povredama izložen trkač, a zatim kvoterbek. “Linijaši” treba da imaju više “rvačku” nego udaračku snagu, jer obezbeđuju prostor i precizan pas kvoterbeku, dok protivnička linija pokušava na svaki način da ga onemogući u tome. Pravila igre su sledeća: utakmica se igra 4x 12 minuta, u Srbiji 4×10 minuta. Cilj ekipe je da iz 4 pokušaja uspe da osvoji 10 jardi terena (nešto više od 9 metara). Ukoliko ne uspe u tome, gubi posed lopte i tada protivnička ekipa dobija isti zadatak. Poentiranje je sledeće: Kada jedan tim uspe da uđe u end zonu, bilo pasom ili trčanjem, osvaja 6 poena (touchdown) i ima priliku za dodatno pretvaranje šutom za 1 poen (extra point) ili ponovo akcijom za 2 (conversion). Ako tim u trećem pokušaju bude zaustavljen na udaljenosti s koje njihov šuter može da pogodi gol (field goal) u četvrtom će pokušati tako da osvoje poene i to 3. Ukoliko bilo koji napadač tokom neke akcije bude uhvaćen u svojoj end zoni, ekipa kojoj to pođe za rukom dobiće 2 poena (safety) kao i posed lopte.

Šabac Sharks
Snap

-Treninzi generalno traju dva i po do tri sata, izuzeto su naporni, neretko se dešava da neko povraća. Dođemo, presvučemo se, istrčimo na teren, a oprema se ne oblači odmah, već malo kasnije. Prvo se istrčava određena dužina terena koju trener odredi, zatim vežbe razgibavanja, onda idemo po kompletnu opremu, pa se delimo prema pozicijama u timu i svaka grupa ima zasebne vežbe sa svojim koordinatorom. U zavisnosti od kilaže, igra se određena pozicija u timu (trčaki su mahom najlakši). Kasnije se svi spajaju, pa se igra, npr. napad protiv odbrane ili slično. To obično potraje pola sata, ali se dešavalo i duže, u zavisnosti od toga koliko su igrači umorni i koliko su raspoloženi.
Marko je više na terenu, Jole više u organizaciji. Dok pričaju, u pokretu i glasu im se ogleda koliko su uzbuđeni, koliko “ogrezli” i koliko od srca vole ovaj sport.
-Ne mogu ljudima da opišem taj adrenalin pred utakmicu – priča Marko. – Jedno je kad si na tribinama, a drugo kad si na terenu, gde imaš deset burazera pored sebe koji su spremni da ginu za tebe. Desilo se, pred utakmicu, bio sam povređen. Trener je rekao da neću igrati, kako ne bismo bio sam gotov da zaplačem. Kada je Darko posle nekog vremena video u kakvom sam stanju, samo mi je pružio ključeve i rekao: “Oprema ti je u autu”. Dve sekunde je bilo mnogo da se stvorim do kola, u povratku sam u trku navukao opremu i već sam bio na terenu”.

Šabac Sharks
Milan Jokić

Pred kraj razgovora, prilazi nam i Nenad Ilić, bivši reprezentativac Srbije (“Plavi zmajevi”), jedan od sinova već pomenutog Zorana Ilića – Fikse, takođe od osnivanja prisutan u klubu:
-Na početku smo svi bili amateri. Krenuo sam iz čiste ljubavi prema sportu, zainteresovan kao i većina gledajući NFL tih godina. Smatram da je ovo “pravi” sport. Igrao sam kvoterbeka, a sve vreme vodio me čist entuzijazam. Moj zadatak je organizacija napada, u dogovoru sa trenerom, kao i precizni pasevi ka hvataču. Svaka pozicija ima jednaku dozu odgovornosti i ako jedna zakaže, nema dobre igre. Svi moraju biti na visini zadatka.
Za uspeh na terenu sve je bitno: od pomenutog raspoloženja, preko psihičke i fizičke spremnosti do invidiualne i kolektivne motivacije igrača. Međutim, nije teren jedini kantar srca mladih entuzijasta: igrale su se i humanitarne utakmice, pomagalo se prilikom poplava 2014. godine (o čemu su pisali i lokalniji mediji), a svi koji su prošli kroz klub slažu se u jednom: ko jednom proba i “padne na keca”, nikad ne izlazi iz ovih voda. Dobro druženje je zagarantovano, u klubu su se neki i okumili, ortače se i klubovi između gradova, posećuju i mimo utakmica… U poslednjih nekoliko godina, od 2014. godine, kada je klub reorganizovan, dosta mladih prilazi “Ajkulama”… Interesantno je i to da najveći broj đaka koji su prišli klubu imaju odličan uspeh, iako je čuvena deviza kojom se šale:

-Ugasićemo klub kada se jedan normalan pojavi među nama.

Autor: Boško Živanović

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*