PRIČA O ŠABAČKOJ ATLETIČARKI – VICEŠAMPIONKI BALKANA!

Od rekreativnog bavljenja sportom do balkanskog prvaka dug je i neizvestan put. Čini se ponekad nemoguć. Nekad pretežak. Nekad si blizu odustajanja. Ali sa distance šampiona, retrospektiva izgleda drukčije. Naš današnji sagovornik je Jagoda Zečević iz Jelenče kod Šapca, koja za “Zorainfo” govori o tom putu:

Jagoda Zečević
Jagoda Zečević

– Počela sam rekreativno i to negde u petom razredu. Bila je to odbojka, nekoliko treninga nedeljno. Trenirala sam bez velikih očekivanja. Iz mog ugla, kada se osvrnem, zapravo je bilo milion neuspeha i samo poneki uspeh. Sada shvatam da je to bio neizostavni deo mog puta, koji me je oblikovao, deo mog karaktera.

Dve godine odbojke bile su uvođenje u sport i treninge uopšte. April 2010. i opštinsko takmičenje iz atletike donosi joj nove, pomalo neočekivane rezultate i poznanstvo sa trenerom Borkom Antonićem koji će umnogome uticati na njen životni put. Na njegov poziv, povremeno dolazi na treninge AŠK “Šapca” (Atletskog šabačkog kluba) i posle nekoliko meseci učestvuje na prvom takmičenju u svojoj novoj disciplini – ulična trka u Zrenjaninu  (800m) kada uzima zlatnu medalju. Ova medalja daleko je vrednija od zlata – označava prekretnicu u njenom odnosu prema sportu, timu, samoj sebi. Sa trenerom Borkom ima nov, drugačiji pristup i duboko usađenu ljubav prema atletici, a da se nalazi na pravoj stazi potvrđuje i relativna sličnost razvojnog puta njene i trenerove karijere.

-Dobar trener sa dobrim entuzijazmom polovina su uspeha, možda i više od toga. Takmičar u sebi nosi potencijal, a koliko će ga ispoljiti zavisi od toga koliko je trener sposoban da ga probudi i pokrene.

Prvenstvo Balkana za starije juniore 2014.

Iz godine u godinu napreduje, sa povremenim oscilacijama, u obe sfere: u školi i u sportu. Sa sedamnaest godina (2013) osvojiće dve balkanske  bronze: za mlađe i za starije juniore, dok treća godina srednje škole (2014) ostaje upamćena po najvećem dometu: zlatna medalja Balkana u juniorskoj karijeri (1500m).

-Bio je peti ili šesti jul, koliko se sećam. Pet godina bila sam član reprezentacije, a takmičenje je organizovano u Grčkoj. Učestvovalo je oko dvanaest takmičara iz sedam zemalja. Lično sam se osećala kao “autsajder”, pogotovo za zlato, jer su oko mene bile vicešampionke i redovne učesnice Olimpijada. Ali, izgleda da je baš ta ogromna želja za dokazivanjem i samopotvrdom iznedrila maksimum iz mene. Faktor sreće je jako mali, mada ponekad presudan. Potreban je dobar pristup samoj trci, odgovarajuća psihička priprema i vera u uspeh. Očekivanja sa strane nisu bila velika, moja su, štaviše, bila rezervisana, ali taj fokus, motiv, želja, presudili su… – skromna je, kao i uvek, Jagoda.

Prvenstvo drzave u krosu

Izuzetni rezultati u takmičarskoj karijeri nisu je, kako kaže, udaljili od takmičarske staze, već su je usmerili ka pronalaženju novog ugla i novog smisla u atletici. Sada je treća godina osnovnih studija DIF-a u Novom Sadu, gde se bavi istraživačkim radom u oblasti sporta. Nije isključiva po pitanju nastavka karijere:

-Ne znam, za sada mi odgovara ovo čime se trenutno bavim. Iako ne budem ciljano u trčanju, moj posao spada u sferu društveno-humanističkih nauka i biću srećna da pomažem mladim budućim sportistima. Vreme će pokazati u kom vidu će se moj doprinos ispoljiti, kroz praksu direktno ili sa teorijsko-istraživačke strane.

Osvojene medalje

Iako ima svega 22 godine, broj medalja ne može tačno da prebroji; ima ih između 120 i 150, od lokalnih i školskih do međunarodnih. Brojke joj, međutim, ništa ne znače, a svaka medalja priča je za sebe, svaka je pojedinačno izgradila deo njene ličnosti. Najdražu medalju nema, ali ono što pamti, jesu reči i podstreci, dobra usmerenja od strane trenera u pedagoškom smislu, koje sutra planira da prenese na mlade naraštaje. Vrlo je važno da trener priča sa takmičarima, da ih razume i motiviše, posebno kada se uđe u ozbiljne takmičarske trenažne procese. Doza samokritičnosti takođe je veoma bitna.

-Atletika je za mene deo razvojnog puta, izbor koji je doprineo da sam, sasvim sigurno postala bolja osoba nego što bih bila, a ta samokritičnost samo je doprinela uspesima. Međutim, možda su me baš i neuspesi oblikovali u toku mog razvojnog puta.

Prvenstvo Srbije u krosu 2016. godine

U ulozi profesora se ne pronalazi jer smatra da se ne dopušta velika samostalnost u radu, već postoje ograničenja ljudi sa više distance koji nisu kompetentni u ovoj profesiji.

-Ti ljudi ne shvataju vrednost ovoga čime se bavimo i prilično smo degradirani u tom smislu, kao i prosveta u celini – iskrena je mlada šampionka.

Čak iako ne bude prosvetni radnik ili se ne bude dalje bavila takmičenjima, jedno je sigurno: Šabac već danas ima velikog šampiona i sjajnog mladog pedagoga. Pa ipak, Jagoda je optimista po prirodi: učiniće sve da unapredi i poboljša zdravlje i živote mladih na svaki način, jer je upravo bavljenje sportom najvažnija stvar u svetu odrastanja i psihofizičkog sazrevanja omladine.

-Sport je život u malom, tj. jedan od načina da čovek postane zreliji, da postane bolja osoba.

Savet dolazećim generacijama je jasan: treba pronaći sebe, bilo kroz sport ili bilo koju drugu sferu (književnost, umetnost). Dabome, potrebno je donositi pravovremene odluke i dobro razmisliti o njima pre delanja. Jedino ne treba biti statičan, jer život je kao vožnja bicikla: čim staneš – padaš.

 

Autor: Boško Živanović

Komentari su zatvoreni.