PUSTA SU NAM SELA – NE ZABORAVLJAJTE IH!

Svako od nas ima, ili je imao nekog na selu. Pamte se odlasci kod baka i deka, igre na livadama, nestašluci sa drugarima koji su provodili vikende van grada, nepredvidivi zvuci životinja, miris ručno mešenog hleba, tanak sloj masti i aleve paprike, jednostavnost, prostodušnost, bez kalkulacija i promišljenosti, uzajamna pomoć u radovima,… Sve ono čega nas je grad osakatio nametnuvši svoj tempo i svoja pravila.

Pocerina

Detinjstva, momkovanje i devojaštvo naših starih i onih danas udaljeni su svetlosnim godinama. Težnja za većim mestima, za dokazivanjem, postizanjem imala su za rezultat i trajno povlačenje iz sela, ostavljajući gorčinu za onim čega se svesno odričemo. Danas ta ista dvorišta mahom su prazna, radnike za letnje radove nema ni za leka, mašine poseduju imućniji pa ih rentiraju, rade uslužno. Cene mleka i voća i povrća toliko variraju da današnji seljak nije u mogućnosti ništa da predvidi, ostavljen na milost i nemilost nekih sa vrha koji diktiraju uslove.

Jedino ih redovno posećuju komercijalisti u potrazi za slepim verovanjem da je seme ili đubrivo koje nude najbolje na tržištu. Traže ih i prodavci osiguranja koja u većini slučajeva ne pokrivaju sve. Traže ih uglavnom oni od kojih ne očekuju pomoć.

Posavotamnava

Teško je. Najteže je starima i bolesnima, onima čija su deca „preko“ ili imaju nešto preče. Ili jednostavno imaju svoj život. Oni se još mole nebu za potrebnu klimu, gledaju „crvena slova“ crkvenog kalendara, okupljaju se oko onih koji imaju automobile pa ih mogu odvesti kod lekara ili do varoši, oni ih još „pogledaju“ vikendima, oni koji i dalje imaju telefone sa slušalicom na čiji zvuk poskoče kao opareni, oni – kojih je sve manje.

To su oni ljudi koji na zvuk automobila ustaju u nadi da će pojaviti neko njihov. I tu ostati. Većina njih je svesna da se to nikada neće dogoditi pravdajući to „i to je život“ rečenicom. Tamo gde se svetla gase u devet, a pale u trenutku kad se prvi petlov glas razlegne dolinom. To je tamo gde je vazduh čistiji, tamo gde pokopani leže ljudi bez kojih nas danas ne bi bilo ovde. To je mesto gde smo se svi dogodili. Gde god da se zaputite naići ćete na ove primere, na ove priče, na ove sudbine svesno i nenamerno odbačenih, prepuštenih sebi i vremenu, bilo to da je Mačva, Posavotamnava ili Pocerina. Svaka je srećna i nesrećna na svoj način.

Gase se školska odeljenja, počinje borba tamo gde se oduvek borbi učilo. Bila je to borba za korak dalje. Danas je to svima korak unazad.

Ima kukolja i u našem žitu pa se gastarbajteri vrate u želji da se smire, imućne porodice šire neumitno svoj posao, poneke fabrike prepoznaju selo kao mesto prognanih duša koje će zaposliti za sitne novce. Digli smo ruke od onoga što su ovoj zemlji uvek bile noge. Naš stub oslonca. Zemlja rida za obrađivanjem, kumi za ralo bez volova, za vodom bez bunara, nekad ne nudeći s početka sve. Moraš nešto i sam da spoznaš. Moraš neke želje i sam da zaželiš.

Mačva

I danas se radije bira rad u kiosku i kod Kineza(bez uvrede) pre nego obrađivanje zemlje. Sramota je biti grubih ruku. Valjda manikir ne ide na takve prste. A to što imaš odakle početi i to što te tamo neko čeka menjaš za veće (ne)uslove. Moraš nekad i da se zamisliš. Zato žive etno sela, našminkane mlade kojima đuvegije u vidu obožavam-seosku-idilu ljudi dođu katkad. I tada svima prija selo. A kada se dene seno, svi se nekud denu. Moraš imati uvek kome da se vratiš.

Većina nas traži izgovore u poslovima na kojima se ropstvo fino zove prekovremeni rad. Nemaš od čega više da otkineš za to selo, za tvoje pretke, za na kolenima suvu zemlju. Nemaš. Ali bi trebalo! Nisu jednostavne odluke da se promenimo iz korena i spakujemo kofere i odemo na selo gde ima i trbuha i kruha ali nema s kim da ih podeliš. Nisu jednostavni ručkovi za kojima se zapodenu ovakvi razgovori, ali verujte da ima njih koji sami se bi postavljaju obed. I ćute.

Da li osećate krivicu ili se počinjate pitati šta je stajalo iza onog mahanja vaše bake kad ste je posetili prošle godine? Moraš da se pitaš. Jer ćeš tako naći i odgovor.

Autor: Aleksandar Vujević

 

Komentari su zatvoreni.