ŠABAČKA GLUMICA KOJA ZNA TAJNU VEČNE MLADOSTI

Aneta Tomašević(56), doajenka šabačkog glumišta, iza sebe ima nekoliko jubileja, nebrojeno nagrada i uloga na pozorištu, filmu i reklamama, karijeru praćenu ovacijama i naklonima. Za nju je umetnost efemerna – zato nećemo o brojevima.

U potrazi za odgovorima…

A ona, poput deteta koje na scenu ulazi kao u svoju sobu, ne želi da govori o slavi već o toj nepatvorenoj zaljubljenosti u umetnost, o najlepšoj muzici za njene uši koju proizvode „daske koje život znače“,  s namerom da približi magiju pozorišta publici i otkrije tajnu večite mladosti negovanjem deteta u sebi.

„Pozorište je za mene igra, iznova razlog za osmeh, ljubav celog bića modelovana likovima koje oživljavamo na sceni. Sloboda izražaja i otvorenost uma. Moje telo, glas, misli i um su moji instrumenti. Pomoću njih ostvarujem nevidljive veze sa publikom“, zaljubljeno govori Aneta.

Užičanka je bila godinu dana, Zaječarka dok se školovala i bila dete, a Šapčanka je oduvek, s obzirom na to da joj je majka odavde. I evo je tu, skoro nestvarno stvorenje koje likovima Šabačkog pozorišta udiše život već decenijama. Bez sujete hodi svetom,  uvažavajući kritike i publike i profesionalnih kritičara, i i te kako zna da se zamisli nad svakim komentarom.

Crno-beli svet koji boji sobom

„Predstava je dug proces, rad na ulozi ne završava se premijerom, ona je samo praznik zbog koga se treseš, tek kasnije kako lik nastavlja da živi on se formira i cela predstava postaje biće koje iznova, svakim izvođenjem, samo usavršavamo i dopunjujemo. “

Nakon ovolikog iskustva ona ne čita nijedan tekst za predstavu – svi su u glavi! Najveću tremu osetila je kada je nakon samo dve probe uskočila u Ljubavnik velikog stila u Zvezdara teatru. Tada joj je pokojni Manda puno pomogao da sve prođe glatko. To je trenutak kada je u sebi vikala „Upomoć! Spasite me!“, reči iz njene prve predstave kada je nastupila kao petogodišnja Lisica.

Kada čujete zvuk usisivača iz njene kuće znajte da ima premijeru. Pored tog rituala voli da dođe ranije u pozorište, posrče nekoliko “čemeruša”, govori da nije važno koliko ljudi je došlo a krišom viri kroz zavesu a onda pristupa ženskom ritualu poklanjanja sitnica – glumica – glumici kao dokaz bliskosti i divnih odnosa među kolegama.

„Novim ulogama otkrivamo sebe, nekad se prosto zaprepastim nekim delom sebe koji nisam poznavala. Ubedljivo je najteže ženi da tumači muški lik. Ja sam Kraljica smeha jer smeh je lek. Zato u prošlost gledam bez žaljenja i Aneti Josifović(njeno devojačko prezime – prim.aut.) bih poručila da malo smalaksa i da prestane da se plaši jer će sve biti u redu!“

Ispod maske krije svoj čarobni svet

Oslanja se na sebe i partnera u predstavi. Raduje se rediteljima poput Nikite Milivojevića, Kokana Mladenovića, Aleksandra Lukača i Bojane Lazić jer dopuštaju da se igra i mašta.

Ne gleda televiziju, sluša radio od rane zore, srce joj zaigra na Stinga, Sinatru, Elvisa i Bitlse. Renesansna muzika je vodi tamo gde misli da je živela i stoga joj je omiljeni film Amadeus, nakon čije je projekcije u Kasini te ’86.godine „četiri dana lebdela iznad zemlje“.

Za mesto u Globe teatru ili Brodveju bi se tiskala da bude u prvom redu. Najduže ovacije doživela je u Pragu s predstavom Klara, dogodilo se nešto neočekivano i Čortanovcima s Perikleom. Nikada nije odbila ulogu do sada.

Sa suprugom Ivanom Tomaševićem živi i na sceni i van nje a uloga roditelja je, prema njenim rečima, uticala jako na sve likove gde je glumila majke. Imala je zadovoljstvo da igra u ćerkinom kostimu, a u studiju Maska koji vodi sa Ivanom i uz kolegu Dušana Simića naraštajima usađuje i pokreće ljubav prema pozorištu i životu.

Ova multitalentovana umetnica oprobala se i kao pisac scenarija pa je jako teško sklopiti buket njenih talenata i vezati ga mašnicom.

Rastali smo se s osmehom. Poruka je preneta. Ako se smejete dok ovo čitate onda smo uspeli u nameri da dočaramo njenu magiju i otkrijemo eliksir večne mladosti.

Autor: A.Vujević

Komentari su zatvoreni.