Šabački hipodrom – jedinstvena oaza prirode, sporta i razonode

Sedim u hladu bašte “Manjež” sa prvim čovekom šabačkog hipodroma, Aleksandrom Sašom Dragojević. Ujedno je i predsednik tamošnjeg kluba. Oko nas priroda, zelenilo, usluga na nivou. Saša je divan čovek i divan domaćin, odmeren, gostoljubiv i raspoložen da priču o hipodromu podeli sa čitaocima “Zore”. A priča teče spontano.

Pogled na hipodrom iz VIP lože

-Hipodrom se prostire na oko 30 hektara, uključujući trkačku stazu, boksove, pomoćne terene i sve objekte. Funkcionišemo zahvaljujući ljubaznosti gradske uprave, Turističke organizacije grada Šapca, kao i sponzora. Sa svima njima imamo veoma korektnu saradnju.

Razgovor na kratko prekidaju tri jahača na konjima koji prolaze pored nas, uključuju se na stazu i kreću u lagani kas, zatim sve brže.

-To je standardni trening – objašnjava Saša. -Traje kratko, svega desetak minuta. Dovoljno da konji ostanu u kondiciji. Dva kruga u galopu (“speed”-u) sasvim su im dovoljna. Nakon toga se istimare, okupaju i vraćaju u boksove. Pun krug, od starta do cilja je 1600 metara.

Naš domaćin – Aleksandar Saša Dragojević

Dok ih fotografišem u galopu, pitam sa koliko grla raspolaže hipodrom.

-Trenutno raspolažemo sa 130-140 grla i uglavnom su privatno vlasništvo. Od tog broja, 80-90 njih su u treningu, galopiraju, a ostalo su priplodni konji, ždrebad…

Različiti konji su za različite kategorije trka. Najjača trka u Šapcu je “group” trka – “Memorijal kralja Aleksandra” i fond za nju je 800 000 dinara. Nagrađuju se prva četiri grla po sistemu: prvo mesto 400 000 dinara, drugo 200 000, a treće i četvrto mesto dobijaju sumu u odnosu 2:1. Ova trkačka kategorija održala se prvi put u Beogradu, 1934. godine, kada je ubijen kralj Aleksandar, trajala je sve do Drugog rata, a od 2007. trči se u Šapcu. Trkačka sezona u Šapcu kreće za Uskrs, a završava se polovinom oktobra. Od kategorija izdvajaju se još:

  1. Sprint trka (1000-1100) metara,
  2. Memorijal (2400) metara,
  3. Trka 3600 metara,
  4. Trke sa sulkama takođe se održavaju i one su revijalnog karaktera.

Za sve uživaoce šabačkog hipodroma, ljubitelja konja, dobre zabave i sporta, naš dobri domaćin Saša detaljno objašnjava kako izgleda trka od početka do kraja:

Padok

-Trka počinje kada konji izađu u padok (ograđen prostor kružnog oblika za laganu šetnju, zagrevanje) i tamo su nekih 15 minuta. Tu publika može da ih vidi, “oseti”, da vidi kako se ponašaju, za to vreme može se otići i do kladionice… Nešto kasnije, šef padoka daje znak da se konji uzjašu i uskoro iz padoka izlaze na probni galop. Tu ponovo prolaze pored publike, sve to daje jedan lep scenski i psihološki efekat, kako jahačima i konjima, tako i publici. Sudija uskoro daje znak, pomoćni starter diže belu zastavicu i konji počinju da ulaze u start-mašinu. Tada se svi sklanjaju sa staze, glavni starter, koji drži crvenu zastavicu, spušta je, otvara vrata i konji kreću. U tom momentu, ako je start legalan, pomoćni starter spušta zastavicu i trka se nastavlja. Zagrejanu atmosferu dodatno pojačava spiker koji sve vreme komentariše promene na stazi. Regularnost trke kontrolišu i četiri sudije koje se nalaze na kontrolnom tornju, u pravcu “potkovice” (cilja). Pobednika često odlučuje foto-finiš, a jednom se desilo da su dva grla bila toliko izjednačena na cilju, da su podelili prvo mesto!

Podmladak u štalama hipodroma

Šabački hipodrom ima i školu jahanja za najmladje uzraste, od 3 do 10 godina. Za starije uzraste tu je Poljoprivredna škola sa istim ciljem. Nema ko, međutim, od mlađe populacije, nije čuo za legendarnu Alisu, ponija na kome su se generacije i generacije učile jahanju. Divan, izuzetno pitom konjić, naviknut na publiku i decu, već deceniju i po strpljivo nosi na leđima naše najmlađe sugrađane koji nesigurno drže uzde prvi put. Pravi ljubimac dece!

Legendarni poni Alisa

Dok ispijamo piće uz prijatno ćaskanje, Saša poziva i Oliveru Car, menadžera i “dušu” restorana “Manjež”. Specijalno za čitaoce “Zore”, Olja govori i o restoranu:

-Kako se opština stambeno razvijala i širila i hipodrom se prebacio sa stare lokacije (Trkališta), na ovu postojeću. “Manjež” (koji se ranije zvao “Zeleni ranč”) se razvijao uz hipodrom, od 1964. Nekada su ovde bile zelene barake i zastakljen prostor, a danas je moderan restoran sa prirodnim zelenilom, izdvojen od gradske vreve i buke na periferiju, a opet nedaleko od centra, blizak i pristupačan svakome. Uvek potenciram da je ovo porodičan restoran, gde se deca mogu zabaviti, igrati, jahati konje. Mesto je mirno, usluga vrhunska, a meni bogat i raznovrstan.

Boksovi sa oko 150 grla

Na hipodrom, ali i do restorana “Manjež” svraćaju mnoge poznate ličnosti, glumci, zvezde… Jedno vreme su svoje konje imale i Mira Škorić, Snežana Babić, Jelisaveta Karađorđević…

Naš Sale ponovo spušta telefon i najavljuje dolazak dva mlada džokeja. Kroz neki minut, Milan Konkolj i Darko Ljubomirović sedaju za naš sto. Rado pristaju da svoja iskustva podele:

-Pre svega, to je ljubav, pa onda posao; to mora da se voli. Najbolje je da se krene od malena. Ja sam krenuo sa pet godina, a drugar prošle godine – priča Milan, koji sada ima 25 godina i “džokejski” je punoletan, odnosno – profesionalac je. Posle 10 pobeda postao je aspirant, a posle dvadeset, džokej. Ukupno – trideset pobeda za ovu titulu.

Potkovica- početak i cilj trkačke staze

-Konju treba znati prići. Prilazi se uvek sa prednje strane, nikako od pozadi,  staloženo, mirno i prirodno, da te životinja “oseti” i prihvati. Ali i konja ima raznih, kao i ljudi: dobroćudnih, nervoznih, mirnih… – nastavlja Darko, jahač-učenik.

-Konj se pomazi, istimari, okupa, a ne samo jaše – saglasni su obojica. -Nijedan konj nije isti i svaki se jaše na različit način.

Iako su mnogo puta padali i bivali povređeni, to nije umanjilo njihovu ljubav prema ovim divnim kraljevima prerije.

I taman kada pomislim da se razgovor bliži kraju i da neću probiti okvire teksta na “Zorinom” portalu, naš dobri Saša ponovo ne miruje. Po treći put spušta telefon i namiguje mi: uskoro stolu prilazi i Branko Ivanković – Brana Kursula, legenda šabačkog hipodroma. Sada smo već veselo društvo i stiže nova tura za sve. Kursula, najstariji i najiskusniji među nama, voli konje, voli sve životinje, jaše preko pola veka, a bio je sve: odgajivač, trener, jahač, instruktor jahanja, sudija na trkama, delegat… Svojevremeno je bio prvi trostruki mišarski prvak u višeboju.

Branko Ivanković – Brana Kursula

-Konji su lepe, plemenite životinje. Imaju karakter, kao ljudi. Ljubav prema njima nasledio sam kao mali, od starijih.

Kursula je pokretna enciklopedija kada su ove izuzetne životinje u pitanju. U svakoj njegovoj rečenici oseća se toplina, povezanost sa njima. Izmedju ostalog, Kursula je bio i akter u nekoliko domaćih filmova (“Boj na Kosovu”, “Boj na Mišaru”), glumio je likove kod kojih se podrazumevala visoka stručnost i dobro poznavanje konja: konjičkog oficira, vojnika, narednika… Rutinski objašnjava šta je standarna jahaća oprema:

Kursula iz mlađih dana

-To su sedlo, uzde, retko bič (u svrhu usmeravanja), kolan (kaiš koji ide ispod stomaka životinje, kako se sedlo ne bi okretalo pri jahanju), zengije. Svaki konj ima tačno određenu kilažu koju “sme” da nosi – tzv. stub tereta. Postoje posebna merenja za svaku životinju pojedinačno, tako da se vodi računa koliko koji džokej ima kilograma, plus standardna oprema. Logično, slabiji konj nosi manje, a jači više kilograma. Ponekad se jahačima dodaju tegovi, po potrebi… Trening konja zavisi od dužine staze koju trči, svaki se posebno priprema.

I dok razgovor veselo teče, a dobri Sale nas domaćinski gosti, jedno je izvesno: intervju se lagano ali sigurno pretopio u spontan prijateljski razgovor. Kako su ovo ozbiljne, informativne novine, umesto daljeg izlaganja, za kraj iznosimo još nekoliko manje poznatih činjenica:

  • U šabačkom hipodromu je prvi sportski događaj u svetu svake godine: svakog prvog januara, tačno u podne, organizuju se novogodišnje konjičke trke. Nekoliko hiljada posetilaca uz kuvano vino i kuvanu rakiju uživa u lepoti galopskog sporta.
  • Osim Bogatića, šabački hipodrom je jedino mesto na kome se trče galopske trke u sulkama (kolica na dva točka).
  • U celoj Srbiji ima oko 150 registrovanih grla, a samo u Šapcu ih je oko 90.
  • Kada su imena konja u pitanju, prvo slovo imena mora da bude isto kao i početno slovo njegove majke.
  • Konji žive u proseku 20 godina, od toga se aktivno trkaju 10-ak godina.
  • Prve godine kod konja računaju se prema ljudskim u odnosu 1:7, što znači jedna konjska godina je sedam ljudskih, kao kod pasa. Taj odnos se, kako konj stari, smanjuje (1:6, 1:5), ali se nikad ne izjednači sa čovečijim.
  • Ždrebe, kad se rodi, posle samo 10-15 minuta može da stoji, hoda. Šest do sedam meseci sisa, a prvu trku najčešće ima sa dve godine.
  • Maksimalna brzina konja kod nas je 60-65 km/h.
  • Iako konji važe za velike čistunce, ponekad se sa velikim uživanjem valjaju u blatu.
  • Jahači/galoperi nose posebnu vrstu ojačanog pancira koji često spašavaju od ozbiljnih povreda prilikom pada.
  • Svaki vlasnik/štala ima svoju boju dresa koju su, pored opisa konja pri registraciji, dužni da prikažu (grb, zaštitni znak, prepoznatljiv simbol).
  • Svaki konj mora, pri veterinarskoj proveri, da ispuni tačno određene kriterijume, kako bi dobio dozvolu da se takmiči (pregled nogu i sl).Svi takmičarski konji moraju biti potkovani.

 

Kao što rekosmo Šabački hipodrom ima školu jahanja za najmlađe uzraste, od 3 do 10 godina. Ukoliko želite da se i vaše dete uči ovom plemenitom sportu i svoju ljubav prema životinjama spoji sa nemirnim duhom i lepotom jahanja, kontakt telefon je 0656393594, učitelj jahanja Branko Ivanković – Brana Kursula.

Autor: Boško Živanović

(u sklopu projekta “Šabac – grad sportskih šampiona”, podržanog od strane Grada Šapca)

Komentari su zatvoreni.