SRETENJE GOSPODNJE

U četpdeceti dan po Roždestvu donese Presveta Djeva svog Božanskog Sina u hram Jerusalimski, da Ga shodno Zakonu posveti Bogu i sebe očisti (3 Mojs. 12, 2-7; 2 Mojs. 13, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojsija. U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Djevu Mariju ne na mesto za žene nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana kći Fanuilova.

Sretenje

Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: Sad otpusti slugu Tvoga, Gospode, jer videše oči moje spasenje Tvoje. – Još reče Simeon za Hrista Mladenca: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju. – Ana pak, koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga. A Fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, srditi na Zahariju što stavi Djevu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren, da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu Angela Božjeg. Dan Sretanja praznovan je od samog početka, no svečano praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544 godine, u vreme cara Justinijana.

REČ NA SRETENjE GOSPODNjE

Kada po rođenju Gospoda našeg Isusa Hrista prođe četrdeset dana, i navrši se vreme zakonskog očišćenja, prečista i preblagoslovena Djeva Majka sa svojim svetim zaručnikom Josifom pođe iz Vitlejema u Jerusalim u hram Božji, noseći četrdesetodnevnog mladenca Hrista, da ispuni dvostruki zakon Gospodnji: da se posle porođaja očisti prinošenjem propisane žrtve Bogu i svešteničkom molitvom, i da postavi pred Gospodom prvenca i da ga otkupi ustanovljenom cenom. To je u Starom Zavetu naredio Gospod Mojsiju. I u njegovim Knjigama o zakonu materinog očišćenja piše ovo: Kad žena zatrudni i rodi muško, nečista da je sedam dana; i u osmi dan neka se obreže dete. A ona još trideset i tri dana neka ostane čisteći se od krvi; nijedne svete stvari neka se ne dotiče, i u svetinju neka ne ide, dok se ne navrše dani čišćenja njezina. A kad se navrše dani čišćenja njezina, neka prinese jagnje od godine za žrtvu paljenicu, i golupče ili grlicu za žrtvu radi greha. Ako li ne može dati jagnjeta, onda neka uzme dve grlice ili dva golubčića, jedno za žrtvu paljenicu a drugo za žrtvu radi greha; i pomoliće se sveštenik za nju i biće čista (3 Mojs. 12, 7.2.3.4.6.8). A o zakonu o postavljanju prvenca pred Gospodom piše ovo: Posveti mi svakog prvenca, što god otvara matericu (2 Mojs. 13, 2). I opet: Prvenca između sinova svojih da daš meni (2 Mojs. 22, 29). A ovo bi zbog onog velikog dobročinstva Božjeg u Egiptu, kada pobi prvence egipatske a poštedi prvence izrailjske. Zato Izrailjci donošahu svoje prvence u hram, predajući ih Bogu kao Zakonom određeni danak. I opet ih otkupljivahu od Boga ustanovljenom cenom, koja se nazivaše otkupnim srebrom. I to se srebro davaše levitima Gospodnjim u hramu. O tome piše u Četvrtoj Mojsijevoj knjizi. A beše ustanovljena cena toga otkupa: pet svetih sikala hramovske mere. Svaki pak sikal vredeo je dvadeset dinara (sr. 4. Mojs. 3, 47-51).

Ispunjujući dakle ovaj zakon Gospodnji, Božja Majka dođe sada u hram sa Zakonodavcem. Dođe da se očisti, iako joj kao neoskvrnjenoj, nesablažnjenoj, čednoj, prečistoj, očišćenje nije bilo potrebno. Ona je začela bez muža i sladostrašća, i rodila bez bolova i bez povrede svoje devičanske čistote, zato i nije imala na sebi nikakvu nečistotu koja je svojstvena ženama koje rađaju na prirodan način. Jer kako je mogla biti podložna nečistoti ona koja je rodila Izvor čistote? Kao što se plod ne povređuje od drveta, niti se oskvrnjuje drvo rodivši svoj plod, tako se i Hristos rodi od nje: nepovređena i neoskvrnjena ostade Djeva rodivši Hrista, plod blagosloveni. Rodi se od nje Hristos, kao što sunčani zrak prolazi kroz staklo ili kristal, jer prolazeći kroz staklo i kristal zrak ih ne lomi niti oskvrnjuje, već ih štaviše čisto osvetljuje. Tako i Sunce pravde, Hristos, ne povredi devstvo prečiste Majke Svoje, niti uprlja čistotu njenu uobičajenim kod porodilja izlivanjem krvi, jer se natprirodno rodi, nego štaviše udvostruči njenu čistotu, osvetivši je rođenjem svojim i prosvetivši je božanskom svetlošću blagodati. Stoga nikakvo očišćenje nije bilo potrebno Onoj koja je bez povrede rodila Boga Reč. Ali Ona, sva čista i bez ikakvog poroka, dođe da se očisti, da bi pokazala da je poslušna Zakonu a ne protivna. Usto smirena, ne gorđaše se zbog svoje devičanske čistote, nego kao nečista dođe da stane na mestu nečistih žena pred vratima hrama Gospodnjeg i traži očišćenje, ne gnušajući se nečistih i grešnih. A prinese i žrtvu, ne kao bogati koji prinošahu jagnje od godine dana, već kao sirotani koji prinošahu dve grlice ili dva golubića. Tako u svemu pokazivaše smirenost; i voljaše siromaštvo, a izbegavaše gordost bogatih. Jer od zlata što mudraci doneše, uze malo, pa i to razdade ništima i ubogima, a zadrža vrlo malo za put u Egipat. Ona dakle kupi dve spomenute ptice i prinese ih po zakonu na žrtvu. A ca njima prinese i Prvenca svog. Doneše, veli Evanđelist, roditelji mladenca Isusa u Jerusalim da ga metnu pred Gospoda (Lk. 2, 22), tojest da dadu Božje Bogu. Kao što je napisano u zakonu Gospodnjem: da se svako muško dete koje najpre otvori matericu posveti Gospodu (Lk. 2, 23). Držeći Isusa na rukama, ona prekloni kolena pred Gospodom, i sa velikom pobožnošću i strahopoštovanjem prinošaše ga i predavaše Bogu, govoreći:

Prevečni Oče, ovo je Sin Tvoj, koga si poslao da se ovaploti od mene radi spasenja ljudskog. Eto Onoga, koga si Ti pre vekova rodio bez matere, ja po blagovolenju Tvom na kraju vremena rodih bez muža. Eto prvorodnog Ploda utrobe moje, začetog u meni, Duhom Tvojim Svetim, i rođenog od mene na neiskazan način, kao što Ti jedini znaš. Eto Prvenca mog, no On je Tvoj Najprvi, Tebi savečan i sabespočetan, Prvenac koji Tebi jedinome priliči, jer je od Tebe sišao ne otstupivši od Tvog Božanstva. Primi Prvenca, sa kojim si vekove stvorio i naredio svetlosti da sija. Primi ovaploćenog od mene Tvoga Logosa, kojim si nebesa utvrdio, zemlju osnovao, vode u jedno sabrao. Primi od mene Sina Tvog, koga Ti prinosim, da uradiš sa Njim i sa mnom kako je Tebi volja, i da Njegovim telom i krvlju, koje je od mene uzeo, iskupiš rod ljudski.

Rekavši to, Bogomajka položi ljubljeno čedo svoje na ruke prvosvešteniku kao Božjem namesniku, kao da Ga polaže u ruke samome Bogu. I kao što gorespomenuti zakon Božji propisuje, otkupi Ga određenom cenom: sa pet svetih sikala, koji behu praobraz pet velikih rana Hristovih, na krstu zadobijenih, pomoću kojih je sav svet iskupljen od prokletstva zakonskog i robovanja đavolu.

Sveti Oci kazuju da sveti prorok Zaharija, otac Pretečin, prečistu Djevu, kada je sa Mladencem došla u hram, stavi ne na mesto za žene koje se očišćuju, nego ma mesto za devojke, na kome nisu mogle stajati žene koje imaju muža. A kada to videše književnici i fariseji, stadoše negodovati. Zaharija im se usprotivi, izjavljujući da je ova majka i po porođaju čista Djeva. No pošto oni ne verovahu, svetitelj im govoraše da je ljudska priroda, i svaka sazdana tvar, potčinjena Tvorcu svome, i u njegovim je svemoćnim rukama da po Svojoj volji postupa sa svakom tvari, i da učini da Djeva rodi i da po porođaju ostane Djeva. Zbog toga, reče, i ovu majku stavih na mesto za devojke, jer je potpuna Djeva.

U to vreme kada roditelji behu sa mladencem Isusom u hramu, da učine sa Njim što je po zakonu, pojavi se u hramu, vođen Duhom Božjim, sveti Simeon starac, čovek pravedan i pobožan, koji čekaše utehu Izrailjevu koja se imala javiti dolaskom Mesije. Jer je znao da se očekivani Mesija već približuje, pošto je palica vladalačka prešla od Jude k Irodu, po proroštvu praoca Jakova patrijarha, koji pretskaza da neće nestati knezovi od Jude dok ne dođe Očekivanje naroda, Hristos Gospod. Tako isto već se navršiše i Danilovih sedamdeset sedmina, posle kojih će, kao što je pretskazano, biti dolazak Mesije. A osim toga svetom Simeonu bi obećano Duhom Svetim da neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnja (Lk. 2, 26). Pogledavši na prečistu Djevu i na Mladenca u njenim rukama, sveti Simeon vide blagodat Božju gde okružava Majku sa Mladencem, i doznavši Duhom da je to očekivani Mesija, pristupi žurno. I uzevši Ga na ruke, on sa neiskazanom radošću i pobožnim strahom uznosaše veliku blagodarnost Bogu, sedinom kao beo labud, veselo pred končinom svojom pevajući i govoreći: Sada otpuštaš s mirom slugu Svoga, Gospode, po reči Svojoj (Lk. 2, 29). Ne imađah, reče, mira u mislima svojim, očekujući Te svakog dana, i tugujući svakog dana kada ćeš doći. A sada, videvši Te, dobih mir; i oslobodivši se tuge, odlazim iz ovog sveta noseći radosnu vest ocima mojim: jer ću Tvoj dolazak u svet objaviti praocu Adamu, i Avraamu, i Mojsiju, i Davidu, i Isaiji, i ostalim svetim ocima i prorocima, i neizrecivom radošću ispuniću njih dosada žalosne. Otpusti me brzo k njima, da bi se, odbacivši žalost, što pre obradovali zbog Tebe, Izbavitelja svog. Otpusti mene, slugu Tvoga, da posle mnogogodišnjih trudova otpočinem u naručju Avraamovom. Jer već videše oči moje spasenje Tvoje, koje si ugotovio za sve narode; videše oči moje svetlost, spremljenu za odgnanje tame, za prosvećenje neznabožaca otkrivajući im nepoznate božanske tajne; svetlost koja je zasijala u slavu naroda Tvog Izrailja, koju si preko proroka Isaije obećao govoreći: Dadoh u Sionu spasenje Izrailju na proslavljenje (Is. 46, 13).

Slušajući takve reči svetog pravednog starca o Mladencu, Josif i prečista Djeva čuđahu se, jer videše Simeona gde govori mladencu ne kao mladencu već kao Starome danima, i moljaše mu ce ne kao čoveku već kao Bogu, koji ima vlast nad životom i smrću, te može starca odmah otpustiti ka onom životu ili ga još zadržati u ovom. I blagoslovi ih Simeon, hvaleći i veličajući sveneporočnu Mater, koja je rodila na svet Bogočoveka, i slaveći tobožnjeg oca, svetoga Josifa, koji se udostojio da bude služitelj takvoj tajni. Reče pak Mariji, materi njegovoj, a ne Josifu, jer vide prozorljivim očima bezmužnu Mater: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju (Lk. 2, 34): da obori one koji ne htednu verovati rečima njegovim, a da podigne one koji budu s ljubavlju primali svetu propoved njegovu; da obori književnike i fariseje koje oslepi zloba njihova, a da podigne proste i neuke ribare, jer će On izabrati lude da posrami mudrace ovoga sveta; da obori starozavetno jevrejsko zborište, a da podigne novoblagodatnu Crkvu Božju; i da bude znak protiv koga će se govoriti (Lk. 2, 34). Jer će veliki sporovi biti u narodu povodom Njega: jedni će govoriti: dobar je, a drugi: nije, nego vara narod. I metnuće Ga, po reči proroka Jeremije, kao belegu za streljanje (Plač Jerem. 3, 12), obesivši Ga na drvetu krsta, i izranjavivši Ga klincima kao strelama i kopljem. U to vreme tebi samoj, bezmužna Majko, probošće dušu nož žalosti i srdačnog bola, kada ugledaš Sina svog na krstu prikovana, i kada Onoga, koga si rodila na svet bez bola, budeš ispraćala iz ovog sveta sa velikim bolom srca i ridanjem.

A beše tamo i Ana proročica, kći Fanuilova, od kolena Asirova, udova vrlo stara oko osamdeset i četiri godine, koja je samo sedam godina živela s mužem od devojaštva svog. Pošto obudovi, ona sve dane života svog provođaše bogougodno, ne odlazeći od hrama i postom i molitvama služeći Bogu dan i noć (Lk. 2, 36-37). Došavši u taj čas, ona za donesenog u hram Gospodnji Mladenca mnogo šta proročki govoraše svima koji čekahu spasenja u Jerusalimu (Lk. 2, 38). Slušajući to i gledajući, književnici i fariseji pucahu od jeda: pakosno se ljućahu na Zahariju kao na javnog zakonoprestupnika, jer mater, koja je došla radi očišćenja, stavi na mesto devojačko; a na Simeona i Anu srđahu se što takva svedočanstva izrekoše o Mladencu, pa to ne prećutaše kasnije ni kod cara Iroda, nego ga izvestiše o svemu što je učinjeno i rečeno u hramu. I odmah bi potražen božanski Mladenac, Gospod Hristos, da Ga ubiju, ali Ga ne pronađoše. Jer Josif već beše preko Anđela Božjeg dobio u snu zapovest da nose Mladenca u Egipat. I sveti Josif sa prečistom Bogorodicom, pošto u hramu obaviše sve po zakonu Gospodnjem, vratiše se ne u Vitlejem već u Galileju, u svoj grad Nazaret, pa odatle se odmah skloniše u Egipat. A dete rastijaše i jačaše duhom, puneći se mudrosti, i blagodat Božja beše na njemu (Lk. 2, 40).

Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544 godine u vreme cara Justinijana. Blagočestivi car Justinijan naredi da se ovaj Gospodnji i Bogorodični praznik ima praznovati kao i drugi veliki praznici. A razlog za to beše ovaj: Za carovanja Justinijanova bi veliki pomor u Vizantiji i okolnim pokrajinama. Trajao je tri meseca, počevši krajem oktobra. U početku je svaki dan umiralo po pet hiljada ljudi, zatim po deset. I mnoga tela bogatih i uglednih ljudi ležahu nesahranjena, jer posluga i robovi behu pomrli, te nije bilo koga da ih sahranjuje. A u Antiohiji beše dvostruka kazna Božja: jer pored pomora, grehova radi ljudskih, bi strašan zemljotres, i srušiše se sve velike kuće i visoka zdanja i crkve, i mnogo naroda izgibe pod ruševinama. Tada pogibe i episkop antiohijski Efrasije, jer crkva se sruši u kojoj je on bio. Zemljotres razruši i misijski grad Pompeopolj, čiju polovinu sa žiteljima proguta zemlja otvorivši se. U ta strašna i pagubna vremena nekome od bogougodnih ljudi bi otkriveno, da treba ustanoviti da se Sretenje Gospodnje praznuje kao i drugi praznici Gospodnji i Bogorodični. I kad dođe Sretenje Gospodnje, drugog februara, i otpraznovaše ga sa svenoćnim bdenjem i krstonosnom litijom, odmah tog istog dana prestade pomor sasvim i zemljotresi se stišaše, milosrđem Božjim, a molifama prečiste Bogorodice, Kojoj, sa rođenim od Nje Hristom Bogom, neka je čast, slava, poklonjenje i blagodarnost vavek, amin.

Običaji i verovanja

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo jer ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke. Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je “konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan”.

U našem narodu postoji verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto. Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

Slava Sretenja, inače je veoma česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.

Jedan od običaja je i da se na Sretenje Gospodnje obavezno pale sveće, jer se veruje da plamen sveće kuću štiti od groma i drugih nesreća, ali i da ima čarobnu moć. Najzanimljivije od sretenjskih verovanja jeste da mlade devojke treba da paze danas koga će prvo ujutru sresti, jer će im mladoženja baš takav biti po izgledu i karakteru.

Sretenje se uvek slavi 40. dan od Božića i na taj dan se ništa ne radi

Na dan Sretenja gospodnjeg, 1804. god. u Orašcu, Karađorđe je izabran za vođu I srpskog ustanka,a 1834. god. Miloš Obradović, je proglasio Sretenjski Ustav. Na dan Sretenje Gospodnjeg, 1992. god. došlo je do pomirenja SPC I samostalne SPC u dijaspori /raskol je nastao neposredno posle Brozove posete Americi 1963. god./ i Dan Sretenja Gospodnjeg od 2001. godine praznuje se kao državni praznik.

A.Perić

 

Komentari su zatvoreni.