SUZE SU OK! A MUŠKE?!

Plakanje je fiziološki proces.Emocionalno plakanje služi ne samo za pokazivanje emocija i komuniciranje sa drugima. Njegova svrha je i rasterećenje. Desetak minuta plača ima relaksirajući efekat.

Muške suze (ilustracija)

Prema istraživanjima, odrasli muškarci plaču u proseku jednom, a žene četiri do pet puta mesečno. Neki muškarci plaču često, neke žene retko. Sam plač se javlja zbog različitih vrsta emocija. Pored društveno date privilegije, žene češće i lakše zaplaču od muškaraca i zbog viših vrednosti hormona prolaktina koji je kod žena u visokom procentu zastupljen u krvotoku i samim suzama. I muškarci i žene mogu da plaču zdravo i nezdravo, iskreno i neiskreno. Kada su u pitanju neiskrene suze,  veoma često su  moćno oružje žena kojim se one brane ili napadaju.

Nije slučajno to što se  emotivnost i plakanje kao jedna od najvažnijih “ženskih” osobina, u muškom svetu često potiskuje i kontroliše, jer su se osećanja, potreba za ljubavlju i izrazi saosećajnosti oduvek smatrali izrazito ženskim osobinama.

Agresivno ponašanje

Društveno je prihvatljivo i poželjno borbeno i agresivno muško ponašanje, koje se u isto vreme kod žena potiskuje i sankcioniše. Muškarci se uglavnom stide svoje senzibilnosti. Svoje emocionalne probleme često prikrivaju i još teže o njima govore, što vrlo često sa sobom nosi i negativne posledice po somatopsihičko stanje zdravlja. Iz svega proizilazi pitanje da li su žene i muškarci žrtve jednog idealnog utopijskog i  nametnutog psihološkog profila? Muškarac treba da bude otporan i sa visokim stepenom samokontrole u nepokazivanju slabosti, jer ukoliko suza krene postoji mogućnost urušavanja i gubitka istog.

Kad muškarac plače, njegove suze se ne dovode u pitanje, za njihovo prolivanje postoji golem razlog zbog kojeg on rizikuje da izneveri svoju muškost, one su teške i samim tim ogoljavaju, razotkrivaju paradoks muškog identiteta koji u svom skrivenom jezgru ustvari čuva “ženski” osećajni žar. Odatle proizilazi da je čovekova psiha zapravo dvopolna i da ne postoji tipično “čist” muškarac i “čista” žena.

I Jung je smatrao da anima i animus postoje u svakoj individui i isticao da oba pojma predstavljaju značajan aspekt ljudske psihe. Postoje  brojna empirijska istraživanja koja pokazuju da je uspešna integracija  pozitivnih femininih i maskulinih osobina od izvanrednog značaja za razvoj svakog pojedinca i da androgine ličnosti poseduju mnogo veću psihičku stabilnost, samopoštovanje, socijabilnost i kreativnost.

O ovom androginom modelu govorio je i Platon u svom poznatom mitu o postanku polova, pripovedajući o prvobitnim dvopolnim ljudima, koji su bili oholi i lukavi, te su dizali bune na bogove. Da bi ih kaznio, Zevs je takva bića rasekao na dva dela i od tada je započela ona beskrajna i neokončana trka jednog suprotnog pola prema drugom, kao u izvesnoj nesvesnoj gladi da bi se ponovo spojili u jedno nekadašnje, prvobitno telo. Kad bi se polovina prvobitnog bića, androgina, namerila na svoju nekada davno odvojenu polovinu, žarko bi žudela za njom, kao dopunom svog nepotpunog, osakaćenog i nesavršenog dela.

Ukoliko bi i muškarci postali svesni svog  položaja, vešto kamufliranog “superiornom” ulogom u društvu i koliko inplementacija takvih muških polnih uloga  zahteva snage, samoodricanja i samoprisile da bi uspešno odigrali svoje stereotipne  uloge, možda bi i mogli  da shvate, a i prihvate(ovo se odnosi i na žene)svoj osećajni aspekt, da ga se ne stide i da počnu da ga žive.Tada  bismo se mogli nadati stvaranju ne samo većeg broja androginih ličnosti već i ostvarenju korektnijih odnosa između ljudi, bez autoritarnosti, gde se muške suze poštuju i nisu znak slabosti.

Autor: dr Biljana Pavlović, psihijatar

Komentari su zatvoreni.