U RAZGOVORU SA ROĐENOM ŠAPČANKOM I EVROPSKOM KOSTIMOGRAFKINJOM

Zorainfo ima čast da vam kroz intervju predstavi Šapčanku, Maju Mirković(41), čija dela upotpunjuju uloge glumaca širom Evrope, od onih koji su na “daskama koje život znače”, do onih na filmu, serijama pa čak i koncertima. Ova umetnica ovenčana je Velikom Nagradom Srbije u oblasti Primenjene umetnosti i dizajna za 2014.godinu (2015) i najvišim nacionalnim priznanjem u oblasti pozorišne umetnosti Srbije (Sterijina nagrada 2015., 2011.)!

Maja Mirković (Autorka fotografije:Nada Pleskonjić)

Proslavljena kostimografkinja diplomirala je 2001.godine na FPU u Beogradu, na odseku Kostim, Atelje scenski kostim, u klasi profesorke Milanke Berberović, a intervju počinje susretom, našim sa njom i njenim sa kostimom.

Kada ste se zaljubili u kostim?

Možda je tajna našeg odnosa da nikad nisam(smeh-prim.aut.). Lakše mi je da mislim kako smo se kostimografija i ja uopšte srele. Biće da se to dogodilo iz neodlučnosti i/ili potrebe da se ne odreknem svojih raznih interesovanja.

Predstava: „Čudo u Šarganu“ (izvor:majamirkovic.blogspot.rs)

Tokom osnovne škole i gimnazije, amaterski sam se bavila pevanjem, glumom, slikanjem, strastveno čitala, pisala i do nekog trenutka stvarno uživala u matematici. Iz nemogućnosti da se odlučim za jedno, a ne poznajući dovoljno samu profesiju, uverila sam sebe kako kostimografija deluje kao prostor koji traži da dalje upoznaješ i razvijaš sve nabrojano.

Šta je važno za “dobar” kostim?

Važno je da poznaješ literaturu i neprestano stičeš reference koje sežu dalje u polje kulture, umetnosti, istorije i savremenog društva, da te zanima kako živi svet u kom se nalaziš, šta su njegovi konsenzusi, stereotipi, a šta tajne, slepe mrlje, sive zone svesti. Osim toga, da si u stanju da i pre početka proba ”nanjušiš” potencijale glumačkog lika, da svoje ideje o temi i svrsi rada deliš i problematizuješ i da umeš da likovno koncipiraš svoje misli.

Naročito je osetljivo to opipavanje krajnjeg trenutka kada se ”radni materijal” (rezultati glumačko-rediteljskog rada na probama) proglašava finalnim (kada ideja o smeštanju njihovog značenja u sliku postaje kroj u materijalu).  Pakovanje idejnog i izvedbenog materijala koji nastaje na probama, a koji se vrlo dugo menja, u pre-proba-određene i najčešće preuske novčane okvire izrade, kostimografska je veština koju je neophodno steći radom.Kako nastaje jedan kostim? Šta je inspiracija za njega u predstavi – muzika, tekst, radnja,…?

Predstava: „Kao kroz staklo“ (izvor:majamirkovic.blogspot.rs)

Inspiracija je stvar ličnog doživljaja, a da bi on bio iskomuniciran, i postao deo objekta ili subjekta kolektivnog rada, potrebne su asocijacije, likovna, pisana i govorna oruđa, kojima bi zajednički imenitelj mogao da bude ”reference”.

Sadržaj, ali i način pisca kojim nešto izriče, početno je polje na kom odlučujemo kojom temom i kako želimo da se bavimo u predstavi koju pravimo. Ukoliko na početku stoji radionički rad u kom se stvara sam materijal predstave, prvi fokus je na razgovoru, te problemima koje ustanovljujemo kao teme našeg rada. U dobrom autorskom timu u vreme priprema ne postoje profesionalne granice: svi delimo najrazličitije reference iz sveta umetnosti i šire. Kompozitor/ka može doneti muzički spot za koji smatra da je ključan izgled izvođača ili način kako je sadržaj kadriran ili montiran, ili dobru knjigu iz polja istorije koja ima veze sa sadržajem kojim se bavimo.

Najzahvalnije za proces i osećanje svrhe rada jeste pitanje: kakve veze ovaj komad ima sa mnom, a potom sa svima nama koji se njime bavimo, sada i ovde?

Najkomplikovaniji kostim do sad

Najkomplikovaniji kostim je bio onaj koji sam sama morala da napravim, na četvrtoj godini studija. Upustiti se bez pravog treninga u krojenju i šivenju u taj ogromni posao, donelo je nekoliko važnih uvida. Postati dobrim krojačem je nešto što dolazi sa raskošnom praksom, kojoj prethode veliko znanje i izuzetna veština. Poenta nije da povremeno gostujem u nekoj praksi, već da istražim sopstvenu. Sa velikim zanimanjem i poštovanjem ću učiti kako da im budem od koristi sa znanjima koje ja donosim, da bih im pomogla da svoja, najbolje iskoriste za ono zbog čega smo tu, rada na predstavi.

Da li radite kostime za kompletan komad i koliko to iziskuje vremena?

Kostimografija i scenografija jesu likovna režija komada. Izrada kostima je jedan aspekt kostimografije, kome prethode čitanje i razmatranje ideja koje komad nudi, a mi odabiramo, načina kako tim idejama dati likovni prostor, likovno predstavljanje tih ideja, boravljenje na probama i raspravljanje viđenog i onoga što tek treba da nastane, kupovina stvari i vođenje mnogih radionica (maske i šminke, krojačke radionice, obućarske, vajarske, a ponekad bravarske, radonice za štampu, rad na patinaži kostima i slično).

Predstava: „Nevinost“ (izvor:majamirkovic.blogspot.rs)

U nekom smislu, biti kostimograf/kinja znači voditi jednu otvorenu radionicu kreativnog rada mnogih učesnika, u kome ste neka vrsta „učitelja neznalice“[1], onoga ko ne govori „odozgo“ već uči zajedno sa svima koje istovremeno i vodi. Kostimograf ili kostimografkinja, kao i reditelj ili rediteljka, ima ulogu da navigira smer kretanja mnogih. Za takve pozicije, najvažnije je uvek imati na umu gde su svi zajedno krenuli i menjati smer tako da u tome svi učestvuju. Predstava znači ukupnost, mesto gde se sva ova znanja i veštine odnose jedna prema drugoj. Nešto kao orkestar u kom su pojednici izvrsni kada sviraju zajedno.

Da li kostim ima dublje značenje kao skrivanje ili on je ipak taj koji otvara lik publici i preko kog se uspostavlja komunikacija?

I jedno i drugo – očigledno je zgodna stvar: to što podjednako skriva koliko i otkriva. Rezultat utiska o predstavi jeste zbir našeg rada za scenu i gledaočevog rada iz auditorijuma. Dobrog razgovora nema bez budnosti obe strane.

Vidimo osobu u odelu i čini nam se – već znamo nešto o njoj. Vidimo je u promenjenom izdanju, i pitamo se šta joj se dogodilo.

Svaka slika nam nešto govori. Rafinirane poruke traže rafinirano oko. Verujem u gledaoca kao onoga koji otkriva gledajući i koji u pozorište ne dolazi samo da utvrdi ono što mu je do tada bilo poznato. Verujem u takve predstave, takve odnose i takav život, pa i u takav pristup kostimu.

Koji teren je privlačniji za kostim – reklama, film, predstava?

Pozorište u mom životu ima prednost, odabirom i okolnostima. Umetnost vidim kao polje na kome ispitujemo svet u kom živimo, ideje i ideale društva. Jedno od radnih mesta za mišljenje društva, pa i predlaganje boljih oblika njegovog funkcionisanja jeste pozorišna kuća.

Predstava: „Jonathanov let“ (izvor:majamirkovic.blogspot.rs)

Reklamom, sa druge strane, najčešće rukovode oni koji je finansiraju. Kolege sa više iskustva na polju reklame kažu da su profesije uključene u izradu reklame, u velikoj meri prisutne kao institucionalno pokriće ideje finansijera.

Film je uzbudljivo polje stvaranja ubedljivih i zamamnih paralelnih svetova. Njegov jezik je očaravajući, a rad na njemu iscrpljujući rolerkoster u kom se odista zaboravlja spoljni svet. Surogat porodice stvorene od toliko časova zajedničkog bivanja uzbuđuje i privlači, a kraj rada ponekad donosi veliki žal i osećanje usamljenosti. U stvaralačkom smislu, moje dosadašnje iskustvo je da je u filmu više nego u pozorištu misao jednog autora, rediteljska, dominantna.

Ima Vas u scenskom, ali i u pisanom „tragu“ kod nas? Gde ste više? Vidite li sebe u pedagogiji? Kako Vam stoji žiriranje?

Pisanje je odavno način da nastavim da komuniciram sa onim što se dogodilo. Da reč nema tu moć da me odvede tamo gde nisam pošla, sumnjam da bismo se toliko volele. Trenutno se bavim razvijanjem ideje kako spojiti zahvalnost i umor „minulog rada“. Kako pisati o kostimografiji, o kojoj je tako malo rečeno, a unutar koje je tako mnogo urađeno. Kako artikulisati misli, pogledati unazad i govoriti o razmaku između planiranog i učinjenog.

Žiriranje je prilika da se pogleda i uvaži rad drugih. Osećam se odgovornom i radosnom da skrenem dodatnu pažnju na rad svojih kolega koji u datom trenutku smatram naročitim.

Gde ste sve radili?

U regionu sam radila u Zagrebu, Osijeku, Banja Luci, Podgorici, Ljubljani, Mariboru, Celju i Novoj Gorici. U Danskoj u Orhusu i Kopenhagenu, u Švedskoj u Helsingborgu, u Ujedinjenom Kraljevstvu u Belfastu, u Poljskoj u Bidgošču. Najčešće sam boravila u Danskoj, i o njihovim ljudima, vrednostima, načinu razmišljanja, života, rada i uloge pozorišta u njihovom društvu znam ponajviše. Na najluđe glumačke potencijale i bezrezervni rad pun duha i dara, naišla sam u tadašnjem ansamblu Narodnog pozorišta u Bidgošču (2016).

“Čudo u Šarganu (izvor:majamirkovic.blogspot.rs)

Najveću solidarnost unutar ansambla otkrila sam u zagrebačkom ZKM-u (2018). Užitak u marljivom planiranju, konstantnu komunikaciju svih sektora pozorišta i veliko uvažavanje ljudskog života i rada, u Danskoj i Švedskoj. Radila sam sa ansamblima šabačkog, somborskog, novosadskog, subotičkog, kikindskog, kruševačkog, užičkog, kao i članovima svih beogradskih pozorišta, sem Pozorišta na Terazijama.

Maja i brojke….

Do sada sam izagala na tri samostalne i dvadeset dve kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu. Autorske kostimografije potpisujem na stošesnaest pozorišnih predstava, šest igranih filmova i šest koncerata, tri svečane akademije i jednoj TV seriji.

Nagrade i priznanja – da li su breme ili vetar u leđa? Koja od nagrada je obeležila Vaš Put?

Nagrade vidim kao male obeleživače na putu, mesta razmene uvažavanja i zahvalnosti. Podrška me ne ulenjuje, naprotiv. Pored gore pomenutih, velika su radost nagrade koje stižu sa izložbi kao što je Velika nagrada VI bijenala scenskog dizajna za umetnički doprinos, 2006. i one koje su mi dodeljene od strane pozorišnih kuća u kojima sam tako puno i srčano radila (JDP, 2016. i Nagrada Malog pozorišta „Duško Radović“, 2011.). Moja prva medjunarodna nagrada za najbolju kostimografiju stiže sa 22. Medjunarodnog festivala malih scena u Rijeci, 2015., a iste godine i nagrada „Ardalion“ Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu. Mislim da je ključna bila podrška u „ranim danima“, te nagrade festivala „Dani komedije“ 2010., „Joakim Vujić” (2013/2010/2008/2006.) i ”Joakim fest-a”, 2006.

 Da li kostim čini čoveka?

Kostim je ono prvo što saznajete o liku. Sasvim je smislena osetljivost glumca na izgled kojim će biti označen. Čini mi se važnim da podvučem kako to ima veze baš sa ovim poimanjem, a ne sa žargonskim pripisivanjem narcisoidnog slepila složenoj glumačkoj poziciji. Glumac ili glumica u dogovoru sa kostimografom/kostimogafkinjom i rediteljem/rediteljkom, bave se režijom svog odnosa prema kostimu. Kostim je, dakle, svakako tu, bio on koža glumca/njegova nagost, ili komad odeće. Naš je zajednički izazov da ga učinimo korisnim za glumca i shodnim odabranom jeziku predstave.

Kostim je valjda više od lika. On je prvenstveno ideja, misao o nekim ljudima u naročitom svetu konkretne predstave. Možemo mu pripisati ili se unutar njega poigrati skrivenim značenjima, manipulisati gledaočevom percepcijom i pažnjom, zavoditi lažnim obećanjima. Ono što je uzbudljiva činjenica kostima koja ne može biti zataškana starinskim ubeđivanjima o razdvojenosti glave i pola, duše i tela, funkcije umetničkog i političkog, jeste da forma jeste sadržina.

Reditelj je kapetan Vašeg „broda“ ili posada? Koliko je važna individualnost?

Ideal o jednoj osobi koja beskompromisno gura samo sopstvenu volju je u idejnom pogledu mit, a u praktičnom – totalitarizam. Mi nismo produkti prirode, o kojima fantaziramo da slede svoje impulse bez obzira na okolnosti. Mi smo ljudi, subjekti duštva koje teže komunikaciji. U pozorištu, kao društvu-u-malom, u stalnom smo pregovaranju za sopstveni prostor i učenju od onih kojima smo okruženi.

Predstava:”Drama o Mirjani i ovima oko nje” (izvor:majamirkovic.blogspot.rs)

Šta Maja voli privatno da sluša, čita, gleda, radi u slobodno vreme…?

Ovih dana se šetam od Handle-a do muzike iz norveške serije „Skam“, istražujem „Christine and the queens“ i francuski pop. Po običaju se divim Stromae-u, Zdenki Kovačiček i volim da slušam bend „The war on drugs“ i Kurt Vajla.

Kad ima vremena za nešto izvan rada na predstavi, čitam i gledam serije.

Čitam skoro po navici po nekoliko stvari; ne sasvim istovremeno, ali tako da se dodiruju i preklapaju. Bettina Bildhauer ima super uzbudljivu studiju sa polja religije i kulture u Srednjem veku koja se zove „Medieval Blood“. Spremam se da nabavim zaboravljenu „Pada Avala“ Biljane Jovanović, ponovo izdatu u izdavačkoj kući „Lom“.

Poslednji čitalački „cug“ doneo je Alehandra Hodorovskog, Viktora Peljevina i Salmana Rušdija. Trenutno čitam Karl Ove Kausgaard-a i njegov „Ima vrijeme za sve“. Preporučujem danske pisce „The Prophets of Eternal Fjord“ Kim Leine-a, „We, the drowned“ Karsten Džensena. Poezija koja je trenutno na mom stolu je knjiga Drage Glamuzine „Je li to sve“. Internetu hvala za pristup radu Džojs Kerol Outs. I jedna davno pročitana, ali nezaboravna, „Ljevoruka žena“ Petera Handkea.

 Koja epoha Vam najviše prija? Jeste li vezani za neki vremenski period što se tiče kostima?

“Jonathanov let” (izvor:majamirkovic.blogspot.rs)

Epoha u kojoj živim vanredno je interesantna. Uzbuđenje u radu na periodima koji su prošli, nastaje iz pokušaja da ne nasednemo na opšta mesta zaborava i pamćenja. Valja se spustiti u znanja i ideje o prošlim vremenima, možda kao u bunar u crtaću – oprezno i u kofi sa konopcem privezanim za vitlo na vrhu. Ne treba sebi i drugima obećati da možemo razumevati druga vremena bez da ih gledamo kroz okna onog u kom se nalazimo.

Kako se oblačite, da li i koliko moda ima veze sa smislom za kostim?

Tu mi je zabavno da mislim da sam nonšalantni i nezainteresovani mag koji ima dar da predviđa trendove. Nosi mi se crveno, i eto ti čitavog grada sa crvenim izlozima. Očigledno je u pitanju miks dečje fantazije o mojim specijanim moćima i možebit’ kontakta sa time čega sam u prethodnom periodu ostala gladna.

Moda ispunjava ljudsku želju za estetskim promišljanjem, promenom, te romantično-ljubavničkim ritmom napuštanja i ponovnih susreta (moderno i demodirano). Ona odavno zna da odelo čini čoveka i da je čovek zbir različitih i promenljivih identiteta.

 Na kojim meridijanima ste, a na kojim vidite sebe?

Volela bih da nastavim da se krećem, malo umerenijim ritmom, i da se bavim projektima na kojima radim duže vremena. Privlači me ideja da konačno počnem da svoje znanje delim sa drugima i da za to napravim program razmene znanja. Volela bih da snimim dokumentarac o ljudima iz profesije, iz raznih krajeva sveta. Bilo bi mi drago da činim ono što zagovaram. Idealno bi bilo da između mojih sposobnosti i mojih mogućnost ne postoji veliki jaz. Još bolje, da budem u okruženju u kom se osećam kao da stalno saznajem. Gde god se sve to dalo.

Za kraj, šta Vam padne na um kad neko pomene Šabac?

Dragocena dosada detinjstva, koja je donela dosta čitanja,predobri školski program, jugoslovenske radio televizije, humor, zafrkancija, depresija u povoju ranih devedesetih, lutanja gradom i neopisivo nestrpljenja da počne neki drugi život pun uzbuđenja, mnogo druženja sa najrazličitijim ljudima bez podela na klase, puno dugih razgovora, prijatelji kao najvažnija stvorenja na svetu, izlasci u Raketu i Zeppelin, nije važno gde si nego s kim si, o čemu razgovarate i šta slušate, zato što je tako i zato što ne postoji ništa drugo,…

Autor: Aleksandar Vujević

 

Komentari su zatvoreni.